U gluvi noćni sat 🔚

Drugo poglavlje

Nika, otkako se vratila u Dubrovnik, noćima nije mogla normalno da spava. Nije mogla da prestane da misli o tom pogledu, glasu, tim očima, ma o samoj njegovoj pojavi. Ni narednih par dana nije uspela da ga izbaci iz glave, a bila je ubeđena da će, čim se bude otreznila, zaboraviti svaki njegov dodir i poljubac. Samo je ona znala kako joj je, pred drugim ljudima je vešto prikrivala svoja osećanja, zbunjenost i tugu. Od one večeri kada mu se predala, prošle su dve nedelje i nekako je uspela da sabere misli i vrati se uobičajenim životnim tokovima.

Hladno januarsko veče nije baš mamilo ljude na ulicu i činilo se kao da se ceo Dubrovnik zavukao u svoje domove. Nika je i sama tih dana pomalo bila neraspoložena, ali je Anta – njen verenik – uporno pokušavao da je tu noć izvuče iz kuće.

– Hajde, ljubavi, molim te.

– Ne mogu da idem. Izvini – govori mu Nika i brzo prekida poziv.

Ponovo je pomislila na Lava – nedostaje joj. Misli su joj bile uzburkane. Nije znala šta da radi.

Pola sata kasnije je šetala Stradurnom ulicom i planirala kako da ostavi verenika a da niko ne bude povređen. Znala je da je Lav glavni pokretač tog raskida, jer bi se, verovatno, udala za Antu da se on nije pojavio.

Odjednom je ulicom odjeknuo muški glas – njoj dobro poznat, a prolaznike je pomalo uplašio. Zaustavila se i brzo okrenula. Ugledala ga je – ugledala je tu divnu, mušku figuru i poletela mu spontano u zagrljaj. Dočekao je kada mu se bacila u naručje. Nije mogla da veruje – u trenutku je pomislila da je sve to njena bujna mašta.

– Zašto si me ostavila? – upitao je Lav tiho.

Odmakla se i pogledala ga iznenađeno.

– Lave, otkud ti...

– Došao sam da te vidim i da dobijem odgovor na pitanje koje sam ti upravo postavio.

– Nećemo ovdje o tome. Sješćemo negdje.

Odmah su otišli su do jednog mirnog kafića i naručili kafu.

– Čekam – promrmljao je Lav.

– Morala sam otići. Bojala sam se da bih se mogla zaljubiti u tebe ako te opet vidim, a moj zaručnik mi je bio uvijek u glavi. Tačnije, osjećala sam malo griže savjesti.

– Ja sam se u tebe već zaljubio – priznao joj je.

Odmah je promenila temu.

– Tko ti je rekao moju adresu?

– Neću da ti kažem.

Nika se osmehnula. – Jesi li išao kod mene kući?

– Jesam. Naišao sam baš u trenutku kada si izašla iz kuće.

– Pratio si me? – namrštila se.

– Pratio.

Bio joj je sve bliži i bliži i trenutak kasnije njihove usne su se spojile. Kada je shvatila šta se dešava, odgurnula ga je i ustala.

– Izvini, ja... moram... Trebala bih ići.

Lav je brzo ustao. – Nisi popila kafu...

– Ovo sve nije u redu. Imam zaručnika i uskoro ću se vjenčati...

– Nika, da li ti to želiš?

– Ne razumijem...

– Da li želiš da se udaš za tog čoveka ili moraš zbog majke? Da li voliš tog čoveka?

Zažmurila je. – Ne volim ga. Rekla sam ti to već.

– Zašto onda želiš da upropastiš svoj život?