U gluvi noćni sat 🔚

Sedmo poglavlje

Kod Nike u sobu je ušla Ines.
– Mama. – osmehnula joj se Nika u nadi da će dobiti neku toplu reč.
– Ako misliš da sam došla da te utješim, griješiš. Sve ovo loše što ti se dešava si zaslužila. Nadam se samo da će Bog uslišiti moje molitve da se to dijete nikada ne rodi.
– Kako možeš tako nešto reći? Zašto si tako okrutna prema meni?
– Stvarno želiš znati?
– Naravno da želim.
– Zato što ne zaslužuješ da budeš kći Ines Kovačić. Ti si uzrok zašto je tvoj otac prestao da me voli. Kada si se rodila, gledao je samo tebe, ti si mu bila najdraža, bila si mu najbitnija, centar sveta. Ukrala si mi svu njegovu ljubav koju je gajio prema meni.
– Šta to govoriš, mama?
– Sve si mi oduzela, Nika. – rekla je. – Tvoj otac je dobio doživotnu kaznu koju će plaćati čitavog života.
– Mama...
– Reci mi već jednom tko je otac dijeteta!
– Neću ti reći!
Ines joj je opalila šamar u trenutku kada su u sobu ušle Dora i Dina.
– Mama, nemoj da je udaraš i povrijeđuješ više, molim te. – plakala je Dora dok je grlila Niku.
– Krv ti teče iz nosa. – zaprepastila se Dina i odmah pomogla Niki.
– Izađi odmah odavde. – rekla je Dora ljutito majci.
– Izađi!
– Reci mi tko je otac djeteta! – bila je Ines uporna.
– Reci mi, Nika!
– Nikada nećeš saznati! Nikada! – vikala je Nika.
– Onda ćeš biti zaključana u ovoj sobi da me ne brukaš više!
– Ne možeš to da uradiš! – bunila se Nika.
– Nećeš izaći odavde!
– Neću ti dozvoliti da me zaključaš ovdje! – suprotstavila se Nika i otrčala iz sobe. Ines je krenula za njom.
– Stani! Kuda si krenula? – uhvatila je za ruku.
– Nigdje ti ne ideš.
– Pusti je već jednom! – viknula je Dina.
Ines je opalila još jedan šamar Niki.
– Polazi u svoju sobu. – uhvatila je Niku za ruku i odvela je do njene sobe.
– A vas dve odlazite! – pogledala je Dinu i Doru. – Ne želim ni vas da gledam!– grmela je Ines.
– Nika! – začuo se Lavov glas i trenutak kasnije je uleteo u kuću. – Došao sam po svoju ženu i svoje dete!
Ines se uhvatila za glavu kada je to čula.
– Nika!
– Ti si otac tog kopileta? – bila je Ines zaprepašćena.
– Ja sam otac deteta koje Nika čeka! – odgovorio je ljutito. – Nika!
Nika ga je čula i odmah je istrčala iz svoje sobe. Potrčala je ka njemu, ali je Ines pokušavala da je spreči.
– Nećeš mi je uzeti! – vikala je očajno, ali je Lav podigao Niku u svoje naručje i poneo ka ulaznim vratima.
– Ne želim vas vidjeti nikada više! – išla je za njim.
Na Dininom i Dorinom licu se mogao videti samo osmeh.

Lav je odjednom zaustavio automobil pored autoputa.
– Hoću da znam da li si sigurna da želiš biti sa mnom? – upitao je.
– Naravno da želim. – odgovorila mu je odlučno i poljubila ga. – Ne bih mogla živjeti bez tebe.
Krenuo je da joj poljubi ruku, ali je ugledao verenički prsten. Nika je to primetila i odmah ga je skinula sa ruke i bacila ga kroz prozor automobila.
– Sada sam slobodna i možemo se voljeti vječito.

Dina je spakovala krišom neke Nikine najbitnije stvari i garderobu i donela ih do mesta gde su se dogovorile.
– Hvala ti, teto. – zagrlile su se.
– Nedostajaćeš mi, ljubavi moja. – plakala je Dina.
– Nemoj plakati, obilaziću te, a dolazićeš i ti kod nas.
– Ja samo želim da ti budeš srećna, mila.
– Lav je moja sreća, teto. – osmehnula se. – Kako je mama?
– Nije baš najbolje. Očajna je, ali sam uvjerena da će uskoro prihvatiti činjenice.
– Ona i dalje ne zna da je Lav Srbin i da se ne zove Danko.
Tetka se nasmejala. – Znam, znam, biće joj još gore kad bude saznala.
– Hej! – uzviknuo je Lav iz automobila. – Moramo da krenemo.
– Čućemo se, teto. Nazvaću te kad budemo stigli.
– Važi. Čuvaj se, dijete moje. – zagrlile su se čvrsto i trenutak kasnije je Nika morala da krene.
 

Do Beograda su putovali više od devet sati i kada su se zaustavili ispred Lavove skromne kuće, Lav je poljubio Niku kako bi je probudio.
– Stigli smo, lepotice. – prošaputao je i Nika je otvorila oči.
– Stvarno?
– Aha. – izašao je iz automobila i otvorio joj vrata.
– Izvolite. – bio je ljubazan.