U gluvi noćni sat 🔚

Jedanaesto poglavlje

Nika je svakim danom bila sve srećnija jer joj je stomak bio sve veći i veći i za koji dan će držati svoju bebu u naručju. Stalno je mazila svoj stomak i pričala svojoj bebi, ali Lava nikada nije zaboravila. Kad god bi stala kraj svog prozora, ugledala bi njegovo ogromno imanje, a vrlo često i njega – Lava. Trudila se da pred njim bude ravnodušna, ali čim bi ostala sama – plakala bi satima. Isto tako je bilo i Lavu – patio je i tugovao za Nikom.

Zadobila je jake bolove dva dana pre termina i shvatila da je porođaj počeo. Bila je sa tetkom kada joj se to dogodilo i tetka je odmah odvezla do porodilišta. Osam sati kasnije, Nika je rodila devojčicu i čuvši njen plač, nije mogla da zaustavi svoj. Bila je najsrećnija devojka u tim trenucima dok je držala svoje dete u naručju.

Dugo je spavala i kada se probudila, ugledala je Nikolu.
– Tata.
– Mila moja, čestitam ti.
– Hvala. Jesi li je vidjeo?
– Jesam. Već liči na tebe. Kako će se zvati?
– Tereza. Zvaće se Tereza. – rekla je Nika odlučno.
– Sjajno!
– Tata, jesi li vidjeo Lava? – upitala ga je.
– Nisam. Malopre sam stigao. Dina mi je još sinoć javila da sam postao deda.
Nika se osmehnula.
– Hoćeš li da pozovem Lava?
– Zapisaću ti adresu. Idi i reci mu da sam se porodila. Ništa više ti ne tražim.
– Hoću, anđele. Ne brini ništa, moraš da odmaraš, jer...
U sobu je ušla Ines. – Dobro jutro. – rekla je i prišla Nikinom krevetu. – Čestitam ti.
– Hvala, mama.
– Idem ja da javim Lavu ono što si me zamolila. – ustao je Nikola.
– Lavu? – namrštila se Ines. – Lav je saznao da si se porodila i kao najveća kukavica pobjegao. – rekla je Ines.
– Kako to misliš pobjegao?
– Dora je sinoć išla kod njega kući i rekla mu da si se porodila i rodila djevojčicu. Nakon toga mu se gubi svaki trag. Njegova majka nije želela da nam kaže gdje je i kada sam malopre krenula do porodilišta, vidjela sam da i ona odlazi negdje s koferima. Ne znam šta se dešava.
– Nemoguće. – promrmljala je Nika. – Mislila sam da će barem doći da vidi dijete...
– On je ubica, Nika. Kako možeš toliko da ga braniš i da misliš da je dobar? On je sve vrijeme nosio masku...
– Ali...
– Ako želiš vjeruj mi, ako ne... uvjerićeš se sama vremenom.

Niku je razočarala informacija da je Lav otišao iz Dubrovnika, ali je s druge strane bila srećna što konačno u svom naručju drži svoju kćerkicu. Po izlasku iz porodilišta, dočekali su ih dragi ljudi i proslavili su to kako dolikuje.
 

– Bićeš najlepša djevojčica na svetu, malena. – pričala je Nika Terezi dok je šetala s njom u bašti svoje kuće.
– Obožavam te, lepotice, i nikada te neću ostaviti kao što je to uradio tvoj tata. Mislila sam da će nas tvoje rođenje zbližiti još više, ali sam se prevarila.
– Vidi, sejo, vidi, i ja pomažem majstoru u krečenju sobe! – uzviknula je Dora sa terase.
Nika je podigla svoj pogled i osmehnula joj se.
– Odlično, Dora. Hvala ti što nam pomažeš u sređivanju Terezine sobe.
– Uradiću sve za našu malenu princezicu Terezu! – rekla je Dora oduševljeno. – Jedva čekam da poraste, da igram odbojku sa njom i da pravimo kolače od blata... – govorila je uzbuđeno i u jednom trenutku pogledala majstora.
– Majstore, ljenčino jedna, donesi mi još farbe, hajde. – rekla je Dora majstoru dok je farbala ogradu terase.
– Ha! Donesi ga sama! – odbrusio joj je majstor. – Pustio sam te da farbaš ogradu jer si sama tražila.
– Ali nisam nikad tražila da teglim farbu u kantama. Požuri i smjesta da si mi je donio. Brzo, brzo.
Nika se glasno smejala dok je slušala Doru i majstora. Sela je sa bebom u bašti i ponovo se zamislila.
Lav – jedina misao u njenoj glavi.
– Zašto? – uzdahnula je. – Zašto, Lave?

Pet godina kasnije

Večeras sve radi protiv Nike – čak i prokleta radio stanica. Kao da se neko poigrava sa njom i pušta baš ono što želi najmanje da čuje. A umesto da prebaci stanicu ili ugasi prokleti radio – ona pojačava muziku i ubija sebe.
Iz očiju joj se slivaju suze. Očajno je želela da je Lav sa njom ove večeri. Želela ga je noćas kraj sebe, ali on je daleko od nje. Nijednom tokom svih ovih godina joj se nije javio, niti joj je poslao bilo kakvu poruku, a ona ipak nije mogla da ga krivi ni za šta. Nekada joj je bio prijatelj, ljubavnik, dečko, potreba, navika, strast i sudbina, a sada apsolutno ništa. Noćima ga je sanjala, maštala o njemu i za nju je oduvek bio fatalan. Raspon osećanja od najdubljeg ponora do najlepših mogućih emocija.
Ponovo naviru prokleta sećanja. Imala je želju da se ova noć nikada ne završi, dok u bašti svoje kuće razmišlja o njemu, ima osećaj kao da će ga uskoro videti i da će ponovo proživeti sve divne i lepe trenutke sa njim. Zapalila je još jednu cigaretu, dosipala u čašu još malo belog vina i stavila laptop u krilo kako bi završila nešto za posao.