"Izgubljena u beznađu"

2.

Stavljam ruke preko lica, neverujem šta sam čula.,, NE, NE, NE to nije istina."
Svađam se sama sa sobom, ne želim da prihvatim. Dali ja ovo sanjam, probudite me, iz ovog košmara.Sedela sam sa skupljenim nogama u kolenima i obgrlila ih rukama, klatila se napred nazad. Pogubljena u vremenu i prostoru više ništa nisam osećala, samo su trnci kuljali kroz moje telo. Srce mi lupa u preskocima.

Osetim jak stisak i privlačenje u zagrljaj, od šoka ne reagujem, nisam ga odgurnula, treba mi uteha. Padnem mu u zagrljaj, glavu stavim na pregibu vrata i ključne kosti, zaplačem tako glasno da mi se duša razdvaja od tela. Znam slaba sam, trebalo bih da ga pljunem ili samo da odem,da sačuvam svoje dostojanstvo. Ali ne mogu, toliko ga volim da boli, bez njega ne dišem.

Neznam koliko smo dugo bili tako zagrljeni. U nekom trenutku sam se samo otrgla od njega i zagledala u neku tačku ispred sebe.

,,Zašto?" - pitala sam tiho. Nisam želela da ga pogledam, jer neznam sta ću da vidim na tom lepom licu. Čujem da ustaje toči sebi piće (predpostavljam).
Neznam dali ga je exsirao, u nekom trenutku se samo začula nesnosna lomljava stakla, to me je trglo pa sam skočila na noge i pogledala u pravcu odakle je dolazio zvuk krša.

U desnom ćošku pored njegovog stola nalazio se elipsasti stakleni bar na točkićima sa pićima i čašama. Nije ga više bilo, ostale su samo krhotine srče a i mog srca.

Stajao je meni okrenut leđima i naslonjen celim šakama na sto. Delovao je kao razjareni bik, duboko je disao ramena i ledja su mu se podizala i spuštala. Nije me bilo strah, znala sam da umire iznutra, znala sam da se bori sam sa svojim besom i jakim osećanjima koje gaji prema meni.

,,Pošto vidim da nemaš više odgovore na moja pitanja, ja bih da krenem"-tiho sam se obratila. Krenula sam ka izlazu, ali sam morala da prodjem pored njega da bih izašla. U prolazu, zgrabio me za članak desne ruke i jako povukao ka sebi da sam se sudarila sa njegovim grudima. Tako me je jako stezao i grlio imala sam osećaj da će me ugušiti ili istisnuti sve organe. Zabio je glavu u pregibu mog vrata, mirisao kosu stavljao meke poljupce na vrat. A ja nisam imala hrabrosti više da ga zagrlim, jer znam da ću da popustim i da se slomim. Zarivala sam nokte u šake samo da sprečim sebe da ga zagrlim.

Nakon nekih par minuta čujem mumlanje ,dok još uvek je licem u pregibu mog vrata i čvrsto me drži. 
,,Ti si moja droga, ja ne znam kako da živim bez tebe." E tu pucaju sve moje barijere. Grlim ga oko vrata, u medju vremenu je seo na sto i ja mu stojim između raširenih nogu. Ljubim ga gde god sam stigla. Odjednom spaja nam čela i vidim reku suza koje se izlivaju iz tih krvavih očiju,ta ljubav prema meni je vidljiva,osećam je.Telo mi drhti,srce kreće jače da kuca.

,,Ne ostavljaj me, molim te! Rešiću svaki problem, samo ako si ti kraj mene"- progovara promuklim glasom.

Klikeri u glavi rade sto na sat, razmišljam šta da odgovorim? Da osudim jedno malo nevino biće da živi bez očinske figure? Da broji dane kad će ga sresti? Da živi život kao što sam i ja? Nemogu ja to, baš zato što sam prošla kroz to. Moj karakter i vaspitanje mi ne dozvoljavaju. I šta će mama i tata da kažu? Još i neznaju da ja i on imamo vezu. Svi će biti protiv nas. Ljudi će me linčovati i na stub srama staviti ipak je ovo malo mesto svako svakog zna.

Ne, odustajem dižem ruke predajem se. Pa makar me duša bolela i suze gušile, moram da se sklonim s'puta. Srce mu ostavljam, jer ono davno više nije moje, njemu pripada. Krenuću dalje, naći će se valjda neko i mene da voli, a ja pa neznam možda će vreme zalečiti rane. Videćemo šta mi sudbina sprema? I opet kažem "KO ZNA ZAŠTO JE TO DOBRO" sudbina nas razdvaja postoji razlog sigurno.

,,Uredu, biću tu negde sa strane i posmatraću kako se situacija razvija." Dajem mu nadu, a nije svestan da sam već donela odluku da se sklonim i pustim da vreme učini svoje. Vidim iskrice sreće u njegovim očima i duša me boli što ga lažem. Ali i on je mene zar ne? Da ga je držao u gaćama ne bi smo bili ovde gde jesmo. I možda sam nevina, al nisam glupa koja budala još ima sex na jednu noć bez zaštite? To me pitanje muči, ali ne želim da ga pitam. Tu smo gde jesmo više se ništa ne može popraviti.