"Izgubljena u beznađu"

9.

Sedim u demoliranoj vikendici  posle njenog onako hladnog i povređenog stava i hladnog pozdrava,neznam šta ću sam sa sobom? Razbijam glavu, zašto sam prećutao? A znao sam da smo obećali da nećemo ništa da krijemo. Čak i pre ovog sa Sanjom.Ubijam se alkoholom a stare EX-Yu balade mi razvaljuju dušu, moje omiljene pesme.

Leti sve živo što mi se nadje pod ruku, razbijam i uništavam tako mi je lakše.Nisam ni svestan, ni pametan kako da privedem kraju ovu situaciju? Da sam u mogućnosti, ne bih razmiljao dvaput odveo bi je negde gde nas niko nezna i jebalo bi mi se za sve. Ali ne mogu nisam toliko finansijski stabilan sve ide preko mojih. Ucenjuju me sa tim ovih meseci, mene nije briga za mene ali nju ne želim da vučem u bedu. Želim da joj pružim život kakav zaslužuje.Tako sam sjeban sa svih strana da ne vidim nikakvu svetlu tačku, samo tama u meni. Još ona odlazi i zato još više tonem u mrak. Jedina svetla tačka mi je bila ona. I tako krenu pitanja da se motaju po glavi. Dali će upoznati nekog slobodnog koji ne vuče probleme kao ja? Dali će da digne ruke od nas? Po njenoj naravi vidim da nema hrabrosti za sva ova sranja koja joj ja pružam. Znam da me voli, osećam. Ali ponekad to nije dovoljnom. Ja sam siguran u sebe,ali mi ona polako klizi iz ruku osećam.

*******************************

Budi me glasno lupanje po vratima vikendice, dezorjentisan sam. Zaspao sam u polusedećem položaju sa flašom u ruci. Ne sećam se ni kad sam zaključao vrata, kroz maglu se sećam da sam se razvalio od pića. U glavi mi ozvanjaju gongovi kao zvona. Ponovo jako udaranje o vrata me natera na se povratim malo, ustajem teturavo se vučem da vidim ko je to toliko uporan, mada sam predpostavljao. Samo Simke zna gde se sastajemo. Otključavam i nisam stigao da se uhvatim za kvaku, kao tornado da ih je otvorio uz jak tresak me oborio na pod. Sav bled i vidim mu strah u očima, moj brat, drug i jedina osoba koja mi daje podršku i razume me.
Odrasli smo zajedno, živeli u komšiluku još kao deca dok su naši očevi tek započinjali biznis. Igor Simić - Simke, osoba koja me je milion puta vadila iz ponora i bio glas razuma. Spušta se u čučanj i hvata me za ramena i znam unapred sva pitanja koja slede.

"Pa jebote, dali si ti normalan? Zovem te satima, telefon ti isključen. Rade digao poteru za tobom. Šta se dešava?""Pa kao što možeš da vidiš, brate moj!" - kroz cerek se obraćam. "Vidi kako je završila tvoja romantika!"-dok ispružen dlan pomeram u polukrug i pokazujem po prostoriji.
"A što se Radeta tiče, njega mi ne spominji! On je odgovoran za sav ovaj krš!" "Čekaj malo, ništa ja tebe ne razumem Dule. Daj ustani dovedi se malo u red, pa mi ispričaj sve od početka."

Krenem da ga poslušam, jer ipak on je uvek donosio pametan zaključak u svakoj situaciji. Kasnije dok sam sebe dovodio malo u red, Simke je počistio sav nered za mnom i sad slušam kakav će zaključak on doneti posle moje priče koju sam ispljunuo sa gorčinom koja mi razgarala dušu. "Slušaj sve razumem, brate. Ali mora malo  da ohladiš glavu, probaj malo taktički da odradiš situaciju. Budi malo sa tvojima kući, zamaži im oči malo. Veruj mi. Prestaće da te pritiskaju, a ja ću da ti budem alibi svaki put kad ti zatreba. Kad god isplaniraš da se vidite dok je još ovde.
A što se tiče njenog odlaska, ne drami sve će to da se sredi. Možda je i bolje da bude daleko,dok se ova situacija ne reši. Imaćeš više vremena i koncentrisaćeš se na problem, onako si rastrzan na dve strane i samo praviš grešku za greškom." I tako posle svakog razgovora sa njim ja nekako živnem, dobijem volju. Kao da mi napuni baterije svojim optimizmom i ja samo nastavim dalje.Moram da odradim detaljan plan, da što kvalitetnije provedem sa mojom srećicom ove dve nedelje što nam ostale.