U malom gradiću u istočnoj Srbiji živela je devojka koja je volela život, radovala se svakoj sitnici i previše verovala ljudima. Bila je vesela i zadovoljna, sitnice su je radovale. Uvek je pomagala drugima i ništa nije tražila zauzvrat. Bila zaljub...
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
Dani su prolazili kao paperjasti oblaci neumoljivo brzo, lepi trenuci su ostajali za nama. Samo još tri dana nas deli od praznine i nizanja tuge u večitoj samoći. Pokušaću da utolim čenju za njim, jer znam da će ostati ogromna crna rupa od koje će srce podrhtavati na svaku pomisao na sve što ostavljam ovde.
A posle....? Bog dragi zna šta je pripremio za mene i kakva mi se nova etapa života sprema?. Zatečena sam količinom strasti, požude i ljubavi kojom me obasipao i konačno pokazao svoju pravu stranu ljubavnika. Shvatila sam konačno šta znače njegove reči da me obožava celu. Sad znam zašto su ga mnoge želele, zbog neverovatnog umeća.
Od samog ponora me samo drže njegova čista i jaka osećanja. I da se ta nežna i opipljiva ljubav neće ugasiti u njegovom srcu,da će me podjednako voleti i želite i kad odem. Vreme će pokazati koliko smo jaki da to opstane.
****
Stiglo je i to poslednje veče, jer sutra odlazim. Kako su se nizali dani kao biserne perle na ogrlici života i približili do raskrsnice sudbine. Moj odlazak je tu iza ćoška, podsvest poručuje da ništa više neće biti kao pre. Potiskivala sam je poslednjim atomom snage, pripisivajući svemu da je strah od novoga, da je raskrće nezaobilazno koje me očekuje. U svom tom kovitlanju misli prekida me zvonjava telefona, trgnem se i kao oparena ga uzimam i direktno odgovaram na poziv ne gledajući ko me zove. -"Halo?. "-"Ljubavi, nema te ceo dan? Uželeo sam te se." Taj hrapavi glas mi natera stezanje i bol oko srca, jer znam, osećam ovakvi pozivi će biti sve redji s'vremenom od sutra. -"Hej Duki,evo spremam se, kao što smo se već dogovorili. Ceo dan mi je haos u kući rodbina, prijatelji, komšije svi dolaze da se pozdrave kao autobuska stanica. Izvini nisam stigla."
-"Ma uredu je razumem, samo sam hteo da te čujem i da vidim dali važi dogovor?"
-"Naravno da važi, najkasnije do devet sam kod tebe. Vidimo se, sad odoh da se spremam." Krenem da prekinem vezu, ali začujem...."Srećice." - Vratim telefon na uvo - "Molim"-"Volim te, najviše ne zaboravi!." -"I ja tebe Duki, nemaš pojma koliko. Odoh sad, vidimo se."
*******************
Veče se približavalo za naš oproštaj, a đavo kao da postavlja prepreke, komšiluk i još mnogi drugi defiluju kroz našu kuću kao da je modna pista. Pa dragi Bože ima li te? Dali ovi ljudi imaju malo osećaja? Sve ja njih poštujem i cenim, ali nemogu da razumem kako svi nadju zadnji dan pred polazak da se pozdravljaju? Toliko obaveza imamo da završimo pre nego stavimo ključ u bravu.Imam ja i strica koji će da ima rezervni ključ, ali mi moramo da ostavimo sve kako treba ipak će kuća biti prazna na nekoliko meseci ako ne i duže.? A stric, pa to je tatin brat. On je najmladji od troje dece. Nikola se zove i živi blizu nas kao baba i deda tatini roditelji.
I tako ja gledam u ove ljude koji nikako da krenu svojim kućama, počinje polako nervoza da me hvata. Zakasniću!!! A ne bih da ostavim mamu sama da sklanja sve i čisti moram da joj pomognem. U tom šetanju pogledom sretnem se sa nebo plavim očima moje majke, i očima mi nešto govori. I shvatim po njenom govoru tela da trebam da izvedem svoj mali govor. Ustajem sa ugaone krećem ka kuhinji da kao zahvatim vodu, vraćam se i stajem na polukruznom otvoru zida koji deli kuhinju i dnevni boravak. Uzimam nekoliko gutljaja vode i nonšalantno progovaram.
