U malom gradiću u istočnoj Srbiji živela je devojka koja je volela život, radovala se svakoj sitnici i previše verovala ljudima. Bila je vesela i zadovoljna, sitnice su je radovale. Uvek je pomagala drugima i ništa nije tražila zauzvrat. Bila zaljub...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Prošlo je nekoliko meseci otkako nismo zajedno, a meni i dalje fale one naši razgovori ujutru i uveče. I uvek kad krenem na spavanje i kad se probudim ujutru, pogledam ima li tvoj proputen poziv po navici,ali nažalost nisam ga ugledala već mesecima..i tada mi istina lupi šamar "Glupačo, on nema tvoj broj" Jer sam se nekako tiho povukla i odlučila da napravim distancu. Želela sam da toj maloj mrvici koja se rodila dam šansu za sreću. Da dobio je ćerku, stigla mi je informacija da joj je dao ime Mila. A nekad je i mene tako zvao.Eh sudbino..surova si... Ali ipak lepo je znati da postoji u mom životu, nije važno ni zašto,ni koliko dugo. Nije važno ni što je sad daleko. Lepo je otvoriti oči i znati da postoji...
Odlučila sam da krenem dalje, sa ogromnom gorčinom u srcu, i velikim nepoverenjem u muški rod. A najteže je krenuti dalje. Nastaviti kao da nikada ništa nije bilo.Da više ne razmiljam o prošlosti nego samo o budućnosti.Da ustanem svako jutro nasmejana. Poverovati opet nekome i opet se nadati da nisu svi isti.Dođe to tako, s'vremana na vreme da zbog njega ne mogu druge ni da pogledam, jer se nadam da tamo negde, kilometrima udaljen, on misli na mene isto tako kao što i ja mislim na njega. Ta prokleta nada ona jedina ostaje i tinja duboko u meni kada svi drugi odu.
"DUŠO......"
Povremeno pročitam naše stare poruke. Povredim već povrijeđeno srce. Spustim glavu na dlanove i prošapućem tiho za sebe.Gde smo sada mi? Gde su one reči velike? Biću ja u redu. Samo me pusti mozda sekundu, ili pak koji minut. Ako potraje nekoliko dana, ne čudi se. Ko zna mozda koji mesec, godina dana valjda brzo će da prođe. Strpi se samo jednu malu neprimetnu večnost da te prebolim i zaboravim. Fališ mi, ali već sam navikla da živim sa tim osećajem, da jedan deo mene nedostaje.I sve je uredu, zaista jeste...Imam džepove pune snova, kofere krcate uspomena. E, vidiš,tu i jeste problem, te uspomene djavo ih odneo, ožive svako veče pred spavanje i nedaju mi mira. Zafali mi onaj tvoj dobro poznati glas pre nego utonem u carstvo snova. I sve se nadam, kad svane biće bolje, ali jebi ga čim ponovo padne veče te uspomene opet ožive... Plačem zbog gubitka nečega što nisam ni imala. Kako glupo. Oplakujem nešto što nikad nije bilo moje,tvoje srce da ali ne i ti, svoje propale nade, svoje propale snove i svoja gorka očekivanja. Ne brini, lako ću ja pronaći nekoga ko će me razočarati kao ti. Probaj ti pronaći nekoga ko će te čekati i voleti kao ja. Šta misliš, hoćeš li moći? Zaljubiš se, zavoliš nekoga, daš sebi pravo da veruješ u sreću, a onda ti neko oduzme to. I ostane ti samo rupa u grudima gde tišina kuca umesto srca. Kad te izdaju, isto je kao da su ti ruke slomili.. Oprostiti možeš, ali zagrliti ponovo, to je teško. Najbolje su one ljubavi posle kojih ne ostaje mržnja nego tiho žaljenje, sećanje i ona praznina u srcu koju niko ne može da ispuni. To ćeš biti ti. Želim ti sreću u traženju osobe kojoj je stalo kao meni, koja će te razume kao ja, koja će da oprašta kao ja. I kad shvatiš da takva osoba ne postoji,neko kao ja i poželiš da se vratitiš, ja neću biti tamo gde mi je srce ostalo, jer previše je boli. Nema svrhe povredjivati jedno drugo. I posle svega ostaće samo mnoštvo reči. I niko nikada neće saznati da se u svakom mom ispisanom slovu nalaziš samo ti. Uvek ti! Ja ću srcem celim do beskonačnosti biti tvoja ali.... Nemoj me čekati, zaboravi!.
