DVA MINUTA ZA NADOKNADU/završena

2

Nije prošlo mnogo vremena od njegovog pogotka do njihovog poziva. Nisu gubili vrijeme.

Ja, iskreno, nisam ni pogledala minutažu pogotka niti mi je bilo do toga. Srce je jako tuklo od radosti i ponosa I prvo što sam napravila je uzela mobitel da mu pošaljem poruku.

Nisam htjela pretjerivati, bilo je to najjednostavnije: ponosu! Nisam očekivala da će vidjeti poruku ili odgovoriti na nju; nekada je znalo proći po par dana a da se ne čujemo.

U momentu kad sam spustila telefon na stol, taj isti telefon je zazvonio. Katarina I ja smo se pogledale, a na ekranu se ukazao nepoznat broj. Ja sam samo tren oklijevala prije nego li sam prihvatila poziv.

"Molim?" Javila sam se oprezno. Nikada nisam voljela takve stvari i nepoznate ljude.

"Poštovanje." Rekla je učtivo osoba sa druge strane. "Jesam li dobila Leonu Dinić?" Upitala je, a ja sam zbunjeno gledala u Katu.

"Da, ja sam. Izvolite?" Nastavila sam sumnjivo.

"Zovem iz redakcije ExtraFM radia.
Prvo da Vam čestitam, na tačnom odgovoru." Rekla je. "Gvardiol je dao gol u četrdeset i sedmoj minuti utakmice. Voljela bih da se dogovorimo oko puta; znate da možete voditi pratnju?"

Nastavila je prijatnim tonom. Meni su trebala dva minuta kako bih shvatila šta se dešava, a onda sam- šokirano- sjela na pod.
"Molim?" Upitala sam je. Ne, zapravo sam željela da ponovi ono što je rekla; jer je zvučalo nestvarno.

Žena se glasno nasmijala: "Hoćete da Vas pozovem za pet minuta?" Ponudila je i ja sam negativno odmahnula glavom. "N- ne. Dobro sam, samo mi je šok. Um-" "Sasvim razumno. Da li ste u mogućnosti da dođete do redakcije sad, da se upoznamo i dogovorimo oko detalja?"

Upitala je i, iako je Katarina radosno klimala glavom, ja sam odgovorila niječno.

"Rado bih, ali jos uvijek traje utakmica. Možemo li to obaviti nakon što se završi, ili sutra?" Upitala sam nervozno stežući rub svog dresa. Tišina je trajala sekundu, sa one strane se čulo šuštanje papira.

"Što se mene tiče, za sat vremena bi bilo super; taman ću pripremiti sve što treba. Dođite do redakcije oko 20 časova, taman je." Klimnula sam. "U redu, važi."
...

Nepuna dva sata kasnije sam sjedila za stolom sa Marijom; urednikom i realizatorom ideje puta u Katar i mojom Katarinom. Detalji su bili dogovoreni a, s namjerom da vidimo što više u dva dana, trebale smo letjeti već večeras.  Moja drugarica je paničarila jer se navodno nije imala kada spakovati, a meni je bilo svejedno.

Bilo je bitno putovati, makar sa glupim ruksakom. Što nije bilo izvodivo: "U sklopu svega je i večera sa reprezentacijom. Ponesite nešto svečanije; haljinu ili tako nesto." Rekla je kratko.

"Okej. U koliko je let?" Upitala sam, u glavi praveći plan za brzi šoping. "U tri ujutro. Tamo bismo trebali biti do 12 časova, po njihovom vremenu. Direktna je linija pa ne bi trebalo biti problema."

Nasmijesila se.

"Imam vremena za brzinski šoping." Prokomentarisala sam i sve tri smo se nasmijale.

"Imaš, da. Također; ovo mi nije u planu i programu, ali ukoliko želite mogu srediti da se upoznate sa nekim od igrača."

Ponudila je ljubazno a Katarina me pogledala sam osmijehom shoot your shot. Pocrvenjela sam kao paprika i njoj je sve bilo jasno: "Da pribilježim Gvardiola?" Upitala je podignutih obrva a ja sam sva rumena klimnula.

"Ako bude izvodljivo." Dodala sam. Nakon brzog dogovora oko detalja kao što je vrijeme polaska i gdje ćemo se naći, došlo je vrijeme rastanka.
Sa Katarinom sam se po povratku uputila u brzinski šoping: nisam imala ništa ni približno svečano kao što bi bila haljina za večeru sa reprezentativcima.

Nije nam trebalo mnogo; bila sam jednostavna osoba, ono što bi mi se svidjelo to bih i nosila. Crvena haljina je bila ta, ona prava. Moja drugarica me je pogledala s onim znalačkim pogledom: "To je to, ajmo dalje."

Žurile smo da obavimo što više a tek usput sam javila mojima da idem za Katar. Mama je ludila iako je znala kakvog i inadžiju rodila i da, ako sam rekla da idem, ja ću otići.

Već u 22h smo bile spakovane. Putovnice su bile spakovane u torbu, triput je bilo provjereno da li imamo sve.

U ponoć smo se našle ispred zgrade sa ličnim šoferom koji nas je prebacio do aerodroma.

Tamo smo se našle sa lijepom reporterkom: sa nama je išla i Marija, koja nam je bila blizu po godinama, pa je sve izgledalo kao put tri najbolje drugarice.

Što ćemo, sa vremenom, i postati.
Tada, avantura zvana Katar je mogla početi.