DVA MINUTA ZA NADOKNADU/završena

4

leonagvardiol ✔️❤️

"Kako si putovala?" Upitao je, ruku ovlaš prebacujući preko mojih ramena. "Okej, prespavala sam skoro sav let." Rekla sam opušteno.

Nisam mogla još doći sebi koliko mi je sve bilo prirodno. "Kako si ti? Je l' previše fangirlam ako ti čestitam na nevjerovatnom pogotku?" Upitala sam pa zagrizla usnu.

On se nasmijao a, taj trenutak je ostao nekako zauvijek urezan u moje misli.

Izgledao je kao milion dolara dok su mu se u kutu usana otkrivale dvije rupice, a oči sijale nekim sjajem za koji sam čvrsto vjerovala da je izazvan srećom.

"Ti znaš da možeš sve, je l' da?" Upitao je, odmaknuvši se tek da me pogleda u oči. "Ne znaš me." Rekla sam kao opravdanje. Joško se nježno osmijehnuo, privlačeći me bliže sebi; tek toliko da me poljubi u kosu.

"Znam. I sve je bolje bar trista puta nego što sam zamišljao da će biti, kad prvi put položim ruke na tebe. Doduše, nadao sam se da ću imati šansu biti mrvicu slobodniji." "Fuj." Odgovorila sam brzo a on se nasmijao.

"Ne to, perverznjakušo. Doslovno slobodniji, da te mogu odvesti na neki dejt i piće." Rekao je veselo a ja sam pocrvenila.

"Tu smo. Jesi se čuo sa svojima, šta kažu za pogodak?" On je odmahnuo glavom: "Nisam, zvat ću ih danas nekad. I njima se to treba malo slegnuti." "Mhm." Klimula sam, pa zastala. Veću sam tremu imala od Katarine nego Joleta. Kako?

Ispreplela sam nam ruke kako bih ga dovela do cura. Pogledao je naše ruke, ali ništa nije rekao. "Tu smo." Rekla sam pa pokazala na Katu i Mariju.

One su ustale; prvo se upoznao s Marijom koja je odmah čestitala pobjedu. Moja najbolja drugarica je bila nešto opuštenija; pružila mu je ruku pa ga zagrlila. "Zete", rekla je, "De se upoznamo ovako više." Dodala je da me osramoti.

"I meni je drago." Rekao joj je, pa pogledao mene. "Ne mogu ti opisati koliko sam sretan sad." Dodao je gledajući me u oči. Naše ruke su se ponovo pronašle i sasvim prirodno isplele.

"Isto, Jole." Osmijehnuo se, pa kao odjednom sjetio da nismo sami. Oboje smo porumenili i odmakli stolice od onog drugog. Marija se smrkla: "I vi se sad vidite prvi put?"

Oboje smo sinhronizovano klimnuli a ona je jače zaškiljila. "Kunem se, ima nesto u vašem odnosu zbog čega mi se čini da me lažeš." "Nije tako." Rekla sam. "Samo..."

Riječi mi nisu dolazile a onda je momak do mene preuzeo stvar: "Postoji teorija da se srodne duše, one koje su jedna drugoj pripadale u prošlom životu, prosto privlače. Nisam do sada vjerovao u to; međutim- sad kad je kraj mene ima smisla." Pogledao me je sjajnim očima i ja sam mu lagano stegnula ruku.

Prvi put se vidimo, a već je tako bitan dio mene.

"Javio se vozač." Skoro pa svečani je saopštila Marija. "Idemo?" Klimnula sam, pa teške volje ustala. "Gdje odsjedate?" Upitao je momak kraj mene, pa nakon što mu je plavuša odgovorila je stao prekapati po torbi.

"Uspio sam od Dalića iznuditi dodatni ključ i Kramarića u drugoj sobi." Rekao je vadeći karticu od, pretpostavljala sam, svoje sobe.

Istu je dogurao do mene a mene je u trenu obuzela trema. Ipak, napravila sam ono sto bi svako normalan: istu karticu sam lagano gurnula nazad k njemu.

Nije bilo potrebe za takvim tretmanom; nisam mu bila porodica da se izlaze takvom riziku. "Hvala, ali ja sam sa curama. Rekao si da smo blizu." Ponovila sam njegove riječi i on se osmijehnuo.

"Želim da si mi bliže."
Kaže radeći puppy face i ja se rastopim. "Tek smo se upoznali, ne ide to tako." Namignula sam a on je isfrustrirano pogledao cure koje su, izgleda malo previše, uživale u našoj prepirci.
"Meni je to sasvim okej." Oglasila se Marija. "Mislim, znam da bi ti to značilo a ako je Krama u drugoj sobi, predlažem ti da popuniš prostor." Otpila je gutljaj kafe: "Mogu i ja, ako hoćeš?" Podigla je obrve zaigrano a ja sam prevrnula očima.

Trebala je sekunda da se kartica nađe u mojim rukama a on se osmijehnuo zadovoljno. "Onda se ovde razilazimo." Rekla je Marija, pa pogledala u Katarinu: "Ti ideš samnom, ne treba im treći da grijete leđa jedni drugima."

Nasmijali smo se, a onda su cure otišle uz Marino: "Zovem te kasnije za obilazak, jer je obavezno. Ako mogneš." Namignula je, pa pokupila svoj kofer i moju Katu.
Gledala sam za njima jedan trenutak, samo kako bi mi pažnju zaokupio čovjek kraj mene. Sjedio je kraj mene. Glavu je držao naslonjenu o dlanove i osmjehivao se, puštajući sreći da mu dođe do očiju.

"Idemo?" Kada sam pomislila da će nešto drugo reći, on me ponovo iznenadio. Klimnula sam, pa ustala sa malom nelagodom. Jole me je ponovo pročitao kao knjigu: "Ne ustručavaj se. Tu sam ti, sta god zatreba i kako god ti mogu pomoći. Dođi."

Uzeo je moj kofer, rukom me ovlaš zagrlio oko leđa pa me poveo ka izlazu.
Tokom vožnje taksijem mi je lagano objašnjavao sve, trudeći se da mi dočara i prenese što je više i bolje mogao i znao.

Pola sata kasnije me je izignorisao i muškarcu platio vožnju, umjesto da pusti mene. Naljutila sam se, a onda me je na recepciji predstavio kao svoju djevojku- što nisam bila, Dalić me tako najavio zbog peripetija sa hotelom- i sve je opet bilo super.

Soba se nalazila na petom spratu i do nje se stizalo liftom. Kada smo napokon ostali sami, udario me je val potpune nervoze i nisam znala kako se ponašati.

Jedno je bilo slati sve one poruke, drugo se naći ispred lika bez ekrana. Jole je moje stvari ostavio kraj vrata, pa me pogledao nesigurno: "Mogu li te zagrliti?" Upitao me je i ja sam osjetila kako val nelagode popušta.

Ispred mene je bio moj čovjek, kako god to suludo bilo i zvučalo.

Klimnula sam, pa bila ona koja prva prilazi i ruke obavija oko njega. Glavu sam naslonila na njegove grudi, a on me je je privukao bliže sebi; ako je to bilo moguće.

Ponovo je usne spustio na moju kosu, a svaki dodir i dah i poljubac je trajao duže.

"Drago mi je da si tu, Leonice. Previše." Rekao je nakon što se malo odmaknuo od mene. Rukom me je pomazio po licu pa lagano poljubio vrh nosa: "Hoćeš li se otuširati?" Klimnula sam, pa pošla otvoriti orman.

"Bi li radije moju majicu?" Upitao je pa mi u lice bacio nesto sto je izgledalo kao haljina. "Može." Slegnula sam ramenima.

Dvadeset minuta kasnije, oko mene se širio miris lavande koji mi je ulijevao hrabrost da takva izađem iz malog kupatila.

On me dočekao u polulezecem položaju. U rukama je držao telefon, ali onog trena kad sam ušla ga je ostavio. Obe ruke je pružio k meni a, ja nisam oklijevala.

Nasmijala sam se, pa lagano pretrčala prostor između nas. Sjela sam na krevet a Gvardiol me opet zagrlio, rukom nehajno radeći krugove po mojoj goloj nozi.
Razgovor je potekao lagano, pretresali smo sve što nam je palo na pamet, sve sto smo ikad napisali.

Smijali smo se, on me mazio.

Između dvije navale smijeha je nastupio trenutak tišine, a njegova ruka se popela višlje; podižući mi majicu.

Nije me zanimalo; ne dok me gledao tako lijepo, željno, posesivno.

Nosem je ovlaš dodirnuo moj, pustajuci blistavom osmijehu da prevlada licem. Privukao me je bliže, ljubeci me u obraze; oči, čelo, ruke.

Tek kada je shvatio da to zapravo želim, pamuk usnama je ovlaš dodirnuo moje. Pomazio me je nježno po obrazu, pa poljubio mjesto koje je dodirivao dlanom.

Nasmiješio se, a meni je srce malo preskočilo. Njegove ruke su našle put do mog struka a usne se zaigrano spustile o moje, dok me je privlačio ka sebi.

Ljubili smo se kao ljudi koji se znaju oduvijek, dok je u zbilji bila druga stvar: odjednom sam pretrnula.

Jebote, pomislila sam dok je nizao vrele poljupce niz moj vrat, na šta sam spala?
Glupačo.

Upravo si postala jedna od prosječnih, moj um se igrao samnom. Bilo je toga previše u malo vremena; emocije su se prelile a vreli slap suza je nezaustavljivo tekao niz moje obraze.

"Jesi li dobro?" Upitao je zabrinuto, tren prije nego li se težak jecaj oteo sa mojih usana.