KLAN

20. D E O

-Probudila sam se, u nekoj prostoriji, prvih par minuta nisam znala gde sam, sve dok nisam videla infuziju, i iglu ubodenu u moju ruku, da, bila sam u bolnici. Kroz glavu su mi se vraćale scene, i one ne tako dobre i one dobre. Smatram da sam ja dokaz, da lavica može postati pile. Oko mene sam videla doktore, pričali su mnogo nerazumljivih stvari. Opet sam zaspala, u nadi da ću se opet probuditi.

Mesec dana kasnije:

Vojke: Ustajte!
Amadeus: Krećemo tek za sat vremena, sačekaj da popijemo kafu.
Cile: Požurite. Jedva čekam da je vidim.
Vojke: Meni kažeš?

Bolnica.

Ja: Dobrodošli. Kako ste?
Vojke: Dobrodošli? U vaše zaledjeno kraljevstvo?
Ja: Naravno.
Amadeus: Pa kako ste kraljice? Da li vam se dopada ovo zaledjeno kraljevstvo?
Cile: Ma dajte molim vas, znam da si se uželela naše kućice.
Ja: Slažem se Cile.
Vojke: Ja ću da joj kažem. Uh, okej. Dobila si otpusnicu, vodimo te kući.
Ja: Stvarno? -Na licu mi se videla radost, koja je blistala od iskrenosti.
Amadeus: Stvarno.
Cile: Pošto si jako bolje, javili su nam da možemo da dodjemo po tebe. Ali smo mi hteli da to bude iznenadjenje.
Ja: Ne mogu da verujem, idemo odmah. Smorila sam se ovde. Jedva čekam.
Cile: Ali pošto vidim, da ti se ovde dopada...
Ja: Ma samo sačekaj da ustanem, videćeš hahah.

-Došli smo kući, nije se ništa promenilo, mirišljave sobe pune uspomena, moja divna posteljina.. Sve mi je to falilo. Možda smo ovo stekli pogrešnim putem, ali ispravićemo sve, pazite šta vam kažem.

Vojke: Hoćeš da jedeš? -Seo je pored mene u dnevnoj sobi.
Ja: Vojke..
Vojke: Reci.
Ja: Ide mi se u šoping. -Napravila sam tužnu facu, znajući da čim je ugleda moraće da me povede.
Vojke: Joj ne, opet ta faca. Ne, ne. Neću da gledam
Ja: Pogledaj me. -Nastavila sam sa grimasama.
Vojke: Neodoljiv pogled, ali ne smeš da se krećeš puno.
Ja: A daj, nisam slomila nogu, već samo pala u nesvest.
Vojke: Ma ne, samo jedno petnaest puta ovog meseca..
Ja: Svesna sam da su me držali tamo, zbog toga. Ali želim da kupim nešto novo. Molim te.
Vojke: U redu mala, ja ću danas sa zadovoljstvom biti tvoje lično obezbedjenje.
Ja: Dogovoreno. Idem po novčanik.
Vojke: Nemoj da se izgubiš, ipak nisi davno bila ovde.
Ja: Ej ti, majmune jedan. -Prihvatala sam sve njegove šale, pa makar to i bio crni humor.

-Ušla sam u svoju sobu, nisam mogla da pronadjem novčanik (Naravno pare su bile uštedjevina od moje sad već pokojne mame) dok sam ga tražila krajem oka mi je zapao sef. Sef i taj novac u njemu, su najveći krivci svega što sam se desilo.

Ja: Ovog trebam da se rešim. Moram sve da uklonim. Ne želim više ovakav život.
Vojke: Ovo tražiš? -Naslonio se na već otvorena vrata, i mahao rukom u kojoj je držao moj novčanik.
Ja: A da. Gde si ga našao?
Vojke: Bio je u dnevnoj.
Ja: Hvala, da ga nisi našao ostala bih bez para.
Vojke: Ne brini, ja sam i obezbedjenje i supermen.
Ja: Supermen, kako dobro zvuči.
Vojke: Onda, jesi spremna za uzbudljivo putovanje sa supermenom?
Ja: A kako se zove to putovanje?
Vojke: Šoping.
Ja: Šoping. -U isto vreme smo rekli.
Ja: Hoće li ostali sa nama?
Vojke: Oni će da spreme večeru, ili možda.. Doručak.
Ja: Zašto doručak? Tek je vreme za ručak.
Vojke: Zato što znamo kada ti udješ u radnju, ne znaš gde je izlaz.
Ja: Opet provociraš, bravo hahaha.

-Došli smo u predobre radnje, probavala sam i u isto vreme kupovala predivne kombinacije. Osećala sam se mnogo bolje, kao da se ništa nije desilo. Moje emocije prema Vojketu su bile mnogo jače svake sekunde. Dok mi je on pomagao šta da izaberem, ja sam ga gledala i maštala o nama.

Vojke: Gledaj sad, ovo su ti modni časovi, za tebe će biti besplatni, nisi mi ti svako. E sad, kada smo ugovorili cenu, ova kožna suknjica ide sa ovim plišanim krop topom. A ove farmerke sa belim topom. Šta kažeš?
-Gledala sam ga, i kao da sam se isključila iz sveta.
Vojke: Hej? Šta je bilo?
Ja: A? Ma ništa, ovaj, zamislila sam se.
Vojke: A znači tako, ne dopadaju ti se moji modni časovi?
Ja: Naravno da mi se dopadaju, samo..
Vojke: U redu, poštedi me izgovora. Ovo sam ti učinio za džabe. -Pravio je dramatične scene, samo da bih se ja smejala.
Ja: Obožavam te hahahaha.
Vojke: I ja tebe, moraš da vidiš jednu jaknu, predobra je.

-Zadržali smo se jako dugo, nakupovali gomilu stvari i došli kući.

Cile: Pa dobrodošli nazad. Baš ste poranili.
Vojke: Vreme večere zar ne?
Amadeus: Ja se nadam da vam se hrana nije ohladila hahaha.
Vojke: Zar već? Onda da požurimo?
Ja: Sedi ti, ja ću da ostavim kese, i silazim.
Cile: Jesi sigurna da ti ne treba pomoć?
Ja: Ne, stižem za minut.

-Ušla sam u sobu da ostavim kese, ali mi se oko opet zavrzlo za onaj sef.

Ja: Moram da rešim ovo. Ne smem držati njegov novac ovde. -Iako nas je Damir prijavio za one bunde, policija nije verovala.
Ja: Ovo je poslednje...

20. Deo je gotov, uskoro izlazi i 21. koji je ujedno i poslednji. Za finale vas očekuje nešto neočekivano. A 2. Sezona ove priče mi je već u planu. Pišite mi da li se slažete sa time, da objavim i 2. Sezonu.
Vaša: SpontanaLažljivica《♡》.