KLAN

17. D E O

Kolumbija, Rosario Islands.

- Jutro je svanulo, mene su probudili zraci sunca, taj osećaj večnog leta, je u meni budio nemir.
Damir: Dobro jutro, ženice. Stigla je vjenčanica, hajde da probaš.
Ja: Ne želim.
Damir: Probaj, ako ne bude odgovarala, donijeće drugu, samo se ubrzaj, matičar dolazi u 5.
Ja: Rekla sam da ne želim, šta nije jasno?
Damir: Ne tjeraj me, da te udarim, na naš najsrećniji dan.
Ja: Moj najsrećniji dan, će biti kada te pošaljem na onaj svet.
Damir: Oblači se, uskoro dolaze žene, da te šminkaju.
Ja: Našminkaću ja tebe..

Srbija, Beograd.

Vojke: Da li ima vesti?
Policajac: Dobili smo informaciju, da je telo, slično opisu pronadjeno u blizini Čačka, ekipa se uputila tamo, javljamo vam sve.
Vojke: U redu, hvala Vam puno.

Amadeus: Šta kažu?
Vojke: Da su pronašli slično nadajmo se ne isto telo, u blizini Čačka.
Cile: Čekaj, ako je telo pronadjeno, to znači da je ona..
Amadeus: Cile, molim te. -Dao mu je znak, da ne izgovara celu rečenicu, jer nije bilo vreme.

Kolumbija, Rosario Islands.

-Neke dve strankinje su došle, jedna je bila zadužena, za moju frizuru, a druga za šminku. Dok sam bila primorana da nosim venčanicu, koja se vukla po podu, gadila sam se sama sebi. Nisam zamišljala svoje venčanje ovako, vidim da ovome nema kraja, ostaću zauvek ovde zarobljena, kao žena jednog matorca.

Damir: Draga moja, prelijepo izgledaš. Da te vidim.
Ja: Skloni ruke sa mene.
Damir: Ovo lice, i ovo prelijepo tijelo, pripada meni.
Ja: Primorana sam na ovo, ali naći ću način da ti pobegnem. -Rekla sam, a odlično sam znala, da me niko odavde neće izbaviti.
Damir: Vidi odijelo, koje sam uzeo. Svidja li ti se?
Ja: Izgleda kao komad stare krpe.
Damir: Krpa je li tako? E pa onda će ova krpa ostat ovdje, da je možeš gledat do mile volje. -Skinuo je sivi sako, i ostavio ga preko stolice. Izašao je. A meni je pala dobra ideja na pamet.
Ja: Stanite. -Rekla sam dok su dve žene gledale i nastavile svoj posao, nisu me razumele.
Ja: Stanite obe, rekla sam.

-Ustala sam sa stolice, pošto sam bila odvezana mogla sam slobodno da se krećem. Uzela sam sako i pretresla džepove, bingo, našla sam svoj telefon.

Ja: Molim te Bože da se upali, molim te. -Upalio se, taman sam imala priliku da pozovem svoje, i kažem gde sam.
Ja: Sad si gotov.
Damir: Šta radiš to? Upao je u sobu, uzeo telefon i automatski ga ugasio.
Ja: Ništa. Samo sam uzela svoje stvari. Da li je zabranjeno? -Kod sebe sam najviše volela to, što sam imala stav.
Damir: Kako ste dozvolile da ustane sa stolice? -Obraćao se grubo ženama, na nepoznatom jeziku.
Ja: Njih ne diraj, sama sam uzela. I nemaš pravo da uzimaš moj telefon, vrati ga.
Damir: Dosta je bilo, prešla si svaku moguću mjeru. -Pesnicom me je udario u moje dugo negovano lice, udarce je ponavljao, žene su vrisnule i brzo istrčale, bez da mi pruže pomoć.
Ja: Molim te, prekini.
Damir: Sramoto jedna, ne vrijedi da te ostavim samu par minuta, uvijek napraviš glupost, sad ću te naučiti pameti.

-Vukao me je za kosu, udarao najjače što je mogao. A ja.. Nisam imala snage da se borim, nisam jela par dana, izgubila sam svu snagu, izgubila sam volju za životom i nadom da će doći neko da me spasi ovog pakla.

Srbija, Beograd.

Vojke: Da si barem tu. Osećam da nisi dobro, osećam da nas sve zoveš u pomoć, a mi ne možemo ništa. -Pričao je dok gledao njenu sliku.
Cile: Jesi li gladan?
Vojke: Ne mogu da jedem, ako ne znam da li je ona gladna.
Cile: Ti nju toliko voliš?
Vojke: Da, nisam uspeo da joj kažem..
Cile: Reći ćeš joj, i ona će to slušati ceo život, obećavam ti. -Prišao je i zagrlio ga.
Vojke: Znaš, kad sam bio mali, hteo sam da imam veliku kuću, gde ću živeti sa prijateljima i... I devojkom koju volim, i vidiš ostvarilo mi se, ali sad kad nje nema..
Cile: Obećavam ti, sredićemo ovo.

Kolumbija, Rosario Islands

-Tukao me je dobrih pola sata, nisam imala snage ni suzu da pustim, a kamoli da se branim. Kao da je ovo nemoćni deo mene.

Damir: Dobro ljubavi, oprosti, pa iznervirala si me do bola. Morao sam, hajde sad sredi se, prekrij te modrice puderom, da matičar ne pomisli svašta.
Ja: Unakazio si me, sve si uradio, samo nisi prihvatio da te ja ne želim.
Damir: Dajem ti deset minuta da se središ, neću tolerisat kašnjenje.

-Izašao je, i zaključao me. Jedva sam skupila hrabrosti da pridjem ogledalu, i vidim na šta ličim. Ugledala sam mnogo mrlja krvi po sebi, masnice, raščupanu kosu. Takvo stanje ne bih poželela ni jednoj ženi. Tako sam bila blizu, spasa, a tako daleko od spašavanja same sebe. Bila sam obučena u venčanicu, ne, nije mi pristajala. Uzela sam puder, i nežno nanosila na svoje već oštećeno lice. Iako nisam želela ovo, dobila sam neku nadu, neku nadu da će sve biti okej.

U sledećem delu:

Matičar: Da li vi, Damire Deliću, uzimate za zakonitu suprugu, ovde prisutnu Natašu Ivanović?
Damir: Da.
Matičar: Da li vi, Nataša Ivanović, uzimate za zakonitog supruga, ovde prisutnog Damira Delića?

Sa 17. Delom smo gotovi. Nadam se da vam se svideo. Na kraju sam ubacila jedan spojler, za sledeći deo. Hvala što čitate.
Vaša: SpontanaLažljivica《♡》.