Loše djevojke <- END!

12.

Kada se odjednom začuje zvuk automobila. Lukas otvara vrata, misleći da je došao Stevan sa društvom. Često su znali imati neke fešte u kući. Bila je to hrpa interventnih policajaca, a među njima i Julio i Clara. Izletjela sam van, kada se ispred mene našao Stevan. Kao da je pao iz vedrog neba.

„Što je Julio? Toliko ti je trebalo da ju nađeš." – izazivao je Stevan Julia.

„Točno tako." – odgovorio je onako kako je Stevan htio čuti. Vidjelo se po pristupu da su ga dobro proučili i kako se ponijeti prema takvoj psihičko poremećenoj osobi.

„ Zašto nisi došao sam? Već doveo ovu bagru vojnika sa sobom?" – i dalje Stevan izaziva Julia. Mene uhvatio za vrat prislanjajući mi pištolj na glavu.

„Stevane, nisam toliko hrabar i jak kao ti." – odgovorio mu je Julio i Stevan se nasmiješi.

„Da, istina! Treba imati hrabrosti. A ti ju nisi imao ni onda kada si upoznao Ivy." – obratio mu se i time sam zaključila da me prati dosta godina.

„Ajde pusti me, Stevane." – rekla sam mu odgurujući se od njega.

„Nećeš ti nikamo od mene. Ako i odeš, bit ćeš mrtva."- rekao mi je bešćutno.

„ Što drugo očekivati od tebe, kada se ne znaš brinuti za mene kako treba." – odgovorila sam mu izazivajući da me bar malo odgurne od sebe.

„Nećeš biti sretna." – pritisnuo me još bolje nego prije.

Odjednom se začuje udarac. Lukas je udario Stevana drvetom po glavi. Stevan je pao na pod. Počela sam trčati.

„Stani, pucat ću." – vrisnuo je upreći pištolj prema meni.

Clara je skočila pred mene i dobila metak namijenjen meni. Ležala je na podu, a iz njenih očiju počele su kliziti suze. Krvi je bilo jako puno.

„NE! Ne može moja prijateljica umrijeti. Ne zbog mene!" – vikala sam iz svega glasa. Julio je dotrčao k meni. Zagrlio me i poljubio. „Zovite hitnu." – a hitna je čekala i obližnjem šumarku. Osigurali su se na vrijeme ako dođe do pucnjave i ranjavanja.

Lukas je ponovo odvratio pažnju Stevanu i interventni policajci iskoristili priliku uhvativši ga i zavezali. Oduzeli mu oružje. Za to vrijeme...

Julio je stavio ruku ispod Clarine glave, podigao joj glavu i pritisnuo ranu do dolaska hitne.

„Ivy" – nije imala snage pričati. Krenula joj je krv iz usta.

„Clara, nemoj govoriti. Gledaj u mene, dobro sam. Jaka si ti. Izdržat ćeš." – držala sam ju za ruku.

„Ivy, oprosti mi za sve!" – ispričavala mi se.

Dolazi hitna, stavlja ju na nosila i žurno su krenuli u bolnicu. Julio i ja zagrljeni, ulazimo u auto interventne policije koja nas dovodi do bolnice gdje su primili Claru.

Nakon duge i teške operacije gdje Clara je izgubila puno krvi, smjestili su je na intenzivni odjel. Ja sam bila sva jadna i nikakva. Policajci su me odveli na ispitivanje gdje sam bila puna tri sata. Stevan je već bio u zatvoru. Kada su me napokon pustili, vani me dočekao Julio, moja malena djevojčica i baka. Nismo se mogli niti izgrliti , ni izljubiti. Nije nam bilo dosta.

„volim te, ljubavi moja. Znaj da nisam odustao od tebe." – rekao mi je Julio očima punih suza.

„I ja tebe, Julio! Znam da nisi, vidjelo se." – plačući sam rekla. „Hajmo u bolnicu." – nastavila sam. Zanimalo me što je s Clarom.

„Dušo moja, idemo prvo kući da se istuširaš i da se najedeš." – rekla je baka sažaljujući se nad mnome.

„Bako, zanima me kako je Clara."- govorila sam brzo.

„Clara je na operaciji, moraju joj izvaditi metak i zaustaviti unutarnje krvarenje." – rekao mi je Julio.

„Mama, idemo doma. Molim te." – plačući moja djevojčica me obgrlila oko nogu i nije me puštala. Otišli smo doma. Istuširala sam se. Vidjela sam da je se ostalo isto. Ništa se nije mijenjalo, osim što je bilo malo prljavo.

„Ljubavi, oprosti mi, nisam održavao kuću kako treba. Nije bi do ničega kada tebe nije bilo." – obratio mi se sav crven, očiju punih suza, grleći me.

„ Nema veza, bit će vremena i za to." – odgovorila sam mu mirno. Nakon što sam se najela, malenu sam uspavala. Dolazim do dnevne sobe...

Dolazim do dnevne sobe, Julio me čeka spreman da idemo u bolnicu. Otišli smo u bolnicu, govoreći mi...

„Volim te, Volim te, Volim te!" – poljubio me.

„Julio, volim i ja tebe!" – poljubila sam i ja njega. Nastavili svoj put prema bolnici.

Moja prijateljica, sa kojom sam prošla zbilja i jako teške i veoma dobre dane u svom životu, mora preživjeti. Prošlo je deset sati od kada su je premjestili na intenzivni odjel, Clara otvara oči.

„Sestrooo, sestroooo." – trčeći vičem kroz hodnik. „Clara se probudila, otvorila je oči" – govoreći uzbuđeno sestri koji sam srela niz hodnik.