-Mi smo odlučile da vam u svakom slučaju pomognemo.
Gospodin je bio presretan. Odmah smo odlučile da idemo kući, sa njim smo razmjenili telefonske brojeve. Kada smo izašle bio je sumrak. Ray i John su bili u inozemstvu pa tako da se nismo žurile. Na putu prema kući razmišljala sam zašto sam došla ovdje, u Dubai. Zašto nisam mogla ostati u Bosni. Mogla sam tamo lijepo živjeti. Imam 5 godina završenog kriminalističkog fakulteta. Radila bih kao policajka. Ne bih imala ovoliko raskošan život, ali bih bila sretna. Ne bih imala problema, patnje. Na jednom sam se sjetila jednog citata. ''Dok god je živ ni jedan stvor bez patnje neće živjeti moć''. Antigona Sofokle . A možda bih tamo imala još veće probleme. Ali sada sam tu da se borim i da budem strpljiva. I ponovno sam se sjetila citata. ''Ko nema sabura nema ni mudrosti'' Đulistan Šejh Sadi Širazi.
Na svim citatima koje znam i koje mi pomažu na tamnim životnim putevima, kao što je ovaj zahvaljujem se svojoj profesorici bosanskog jezika.
(...)
Kada sam došla kući odmah sam otišla u svoju sobu. Uzela sam šolju tople čokolade,sjela pored prozora i nastavila razmišljati.
Kako da Fran pomognem?
Dosadilo mi je živjeti ovdje. Ustanem, jedem, gledam TV. Htjela sam da imam posao. Voljela bih da radim u policiji. Ali ovdje bi mislili da sam luda.
(...)
-Ljubavi, ljubavi. Nježnim glasom me budio Ray.
Sve me je bolilo. Zapala sam na uskom kauču. Bilo je jutro. Poljubila sam Raya, i otišla u kupaonicu. Dok sam prala zube zazvonio je moj telefon. To je bio Franin otac. Pitao je da li možemo danas da oslobodimo Fran. Ja još nemam ni plan, a on bi da je već danas izbavimo. Očito ne zna ko je zapravo šeik.
(...)
Sa Rayom sam izašla malo u šetnju. Dok smo šetali, Ray mi je dao avionsku kartu. To je bila karta za Bosnu. Kao da je znao da sam sinoć o njoj razmišljala. Ovo putovanje zaista obradovalo. Tako bih pobjegla od svih problema. Stvarno sam poželjela majku i oca. Iako mi se činilo da ih ja i ne zanimam. Nisu me zvali mjesec dana, niti su se javljali na telefone. Odlučila sam da im kupim poklone.
(...)
Postigla sam novi rekord. Napunila sam četiri kofera. Kada sam legla, nisam mogla odmah zaspati. Razmišljala sam kako će moji reagovati kada im kažem da se još nismo vjenčali. Pogledala sam na sat i već je bilo 03:59. Brzo sam uzela da ugasim alarm. I sada me čekao težak zadatak, moram probuditi Raya. I nakon 10 minuta on je napokon ustao.
Sada je bilo pitanje šta da obučem. Nakon duugog razmišljanja obukla sam uske tamne farmerice i bijelu kimono majicu i u rukama sam ponijela džemper. U Dubaiu je i rano ujutro bilo vruće u džemperu ali u Bosni je hladnije. Uzela sam štikle sa visokom potpeticom. I bila sam spremna da krenemo.
Kao i obično, došli smo na aerodrom, ušli u avion, sjeli na svoja mjesta. Ray je odmah zaspao kao i ostali putnici. A ja sam gledala kako uzlijecemo. Sve smo se više udaljavali od Dubai. Ovaj grad mi je bio kao na dlanu. Odvajala sam se od njega kao da je moj rodni grad. Nije mi se išlo u Bosnu. Ne zbog ekonomske, političke krize, više me je plašio susret sa roditeljima. Nisam imala snage da sa njima se raspravljam. Zazvonio mi je telefon. To je bila Anni, kako sam i prepostavila.
-Heeeeej, zašto se niste javili. Rekla je Anni.
-Nismo htjeli da vas budimo.
-Mogu pretpostaviti da Ray spava. Jesi li uzbuđena što ćeš ponovno vidjeti roditelje?
-''Pa i ne baš, moram prekinuti da ne probudim Raya. Javiti ću ti se kada sletimo.'' Morala sam lagati, jer će se veoma brinuti. Iako ne volim lagati, i to još pogotovo njoj ali morala sam.
-''Ali odmah se javi da se ne brinemo. Biti ću na internetu sve vrijeme pa se javi ako ti bude dosadno. Sretno vam bilo.'' Brižnim glasom je rekla Anni.
Nešto je bilo čudno u avionu. Stjuardese i pilot su pričali. Bili su veoma zabrinuti, pa je i mene veoma uplašilo. Studirala sam kriminalistiku i znam šta se sve moglo desiti. Možda neko želi preoteti avion, ili ima neko bombu, a možda je terorist u avionu. Razne činjenice su mi se vrtile po glavi, ali neću saznati ako ne odem i ne pitam. Izvukla sam se iz Rayovog zagrljaja i krenula prems njima.
Gledali su u mene sa velikim čuđenjem. Prišla sam im i prestavila se.
-''Ja sam Jessica Day i imam 25 godina. Magistrirala sam kriminalistiku. Mogu li vam ikako pomoći?''
-''Ja se zovem Zejnep i pilotkinja sam ovog aviona. I veoma nam je drago što ste sa nama. Vi nam sada jedini možete pomoći i spasiti ovaj avion i 200 putnika koji su njemu. Molim vas pomozite nam, molim vas.''
(...)
Nadam se da vam se sviđa nastavak.
Izvini te što je kasnio jer stvarno nisam imala inspiracije.
Kakav je to problem u avionu koji samo Jessica može riješiti? Da li su se njene sumnje obistinile? Saznati ćete u sljedećem nastavku. On će biti brži nego ovaj.
Ostavljajte komentare i votajte.
Voli vas vaša Jess ♥♥
