Njegov povratak

Samar

Par sati kasnije, nasla sam se u dnevnom boravku sa svojim roditeljima. Ususkana u cebe listala sam instagram i pila caj kada mi njihov razgovor o mom fakultetu privuce paznju.

"Ne idem na taj smer. Specijaliziracu ono sto sam htela", umesam se i dobijem zacudjene poglede od njih.

"Helena nismo se tako dogovorili", pobune se.

"Nismo se mi nista dogovarali, vi ste se dogovorili i utadili to meni iza ledja!", iznerviram se.

"Damjan je bio u pravu kada je rekao da zelite da imate kontrolu nad svakom mojom odlukom. Meni karijera nije toliko bitna kao vama, shvatite to vise", nastavim te ustanem kako bih otisla u svoju sobu.

"Damjan ha?", ironicno se nasmeje moja majka.
"Jos odavno ti pricam da taj decko nije za tebe i nasu porodicu. Jos te i okrece protiv nas"

Besno je pogledam.
"Samo mi pomaze da neke stvari vidim onakve kakvu jesu. I ko je to dostojan nase porodice? Leo mozda? Decko kom ste prodali pricu da sam slobodna i da nemam decka?!", vikala sam.

"To sa Damjanom je zavrsena prica. Sto pre stavis tacku na to bolje. Mi imamo ugled i.."

Ironicno se nasmejem.

"Pa da, vas ugled. Samo o tome i razmisljate.  Nikada vam nisam bila bitna ja, ceo zivot ste me zanemarivali", oci su mi se napunile suzama. Sekund kasnije, moje emocije su isplivale na povrsinu i napravile nered.

"Ja cu biti sa Damjanom svidjalo se to vama ili ne! I nikada ali nikada necu postati kao vi. Ljudi bez duse kojima su samo bitni karijera i pare! Gadite mi se"

I u sledecoj sekundi osetim ogromnu bol na obrazu. Samar.

Zbunjeno podignem glavu i susretnem se sa njihovim pogledima.

"To je bilo dosta drame za veceras. Idi u svoju sobu Helena", promrmlja moj otac kada spusti ruku.

Razocarano se popnem niz stepenice i odem u svoju sobu. Ne uspem ni da dodjem do kreveta kads osetim da su mi oci vec pune suza. Osetim bol i peckanje na levom obrazu.

Odmahnem glavom te brzo dohvatim telefon i pozovem jedinu osobu  koja je uvek tu da me saslusa.

Damjan POV

Bio sam na svirci sa drustvom i spremali smo se da krenemo kuci kada sam osetio vibraciju telefona u zadnjem dzepu. Zbunim se kada ugledam Helenino ime jer znam da je bila na nekom fensi dogadjaju i da bi sada trebalo da spava.

"Molim srce?"

"Hej..nisi kuci?", zbunjeno zakljuci kada zacuje muziku u pozadini.

Odmahnem glavom.
"Nisam, sto si me zvala? Treba ti nesto?"

"Ne..nista. Lepo se provedi, izvini", osetio sam joj tugu u glasu. Pre nego sto ista stignem da kazem ona prekine poziv.

Zbunjeno pogledam u njeno ime na ekranu. Na brzinu se pozdravim sa drustvom te izadjem napolje i zaputim se ka parkingu.
Posle treceg pokusaja konacno prihvati poziv.

"Hoces li mi reci sta je bilo ono od malopre i zasto si toliko neraspolozena?", izgovorim cim se javi.

Neko vreme cuti i znam da razmislja o tome da li da mi kaze ili ne.

"Je l mozes da dodjes po mene?", tiho upita.

"Sad?", zbunim se. Vec je bilo poprilicno kasno i mislio sam da ce uskoro ici na spavanje.

"Ako ti nije problem..ne zelim da budem u ovoj kuci trenutno", uznemireno promrmlja.

"Krecem Hel, tu sam za 10min", odgovorim joj te sednem na motor i zaputim se ka njenom naselju.