Njegov povratak

Tamo gde smo stali

Helena POV

"Hocemo li nastaviti tamo gde smo stali?", upita dok me gleda tim njegovim cokoladnim ocima i zeljno iscekuje odgovor.
Previse mi je nedostajao.
Previse mi je nedostajalo sve ovo.
Ali sada, kada mi je sve to na dohvat ruke ja biram suprotno. Iz straha..od neuspeha, proslosti, od toga da ne dozivim ponovo isto.

"Helena?", izvuce me iz razmisljanja.

"Ne znam.. treba mi malo vremena", tiho kazem i skrenem pogled nemajuci snage da se suocim sa njim.

Namrsti se i zbunjeno pogleda u mene.

"Mislio sam da ces me jedva cekati, kao sto sam i ja jedva cekao tebe", neraspolozeno promrmlja.

Tuzno pogledam u njega.
Ne kazem nista vec ustanem sa stene u nameri da odem. U poslednjem trenutku me privuce blize sebi.

"Znas sta, nije ni bitno..", promrmlja te se zbunim.

"Svakako cu te smuvati ponovo", sapne i ostavi sitan poljubac na mom vratu od kog se najezim.

Kakav ludak. A ipak uspeo je da mi izvuce osmeh na licu.

Okrenem se prema njemu.
"Pokusaj", isprovociram ga te se na trenutak zagledam u njegove oci.
Priblizim mu se i obmotam rucice oko njegovog tela privlaceci ga u zagrljaj.

"Falio si mi", jedva cujno promrmljam kada osetim kako me grli jace.
Ostavi jedan poljubac koji se izgubi negde u mojoj kosi.

"Hocemo li krenuti nazad?"

"Idemo", izgovori te se zaputimo ka njima.

"Znaju li i ostali ovo sto si ispricao meni za prethodne dve godine?", upitam dok hodamo jedno pored drugog.

Odmahne glavom.
"Samo Filip. Njemu sam rekao kada sam se vratio"

"A zato je on toliko insistirao da  popricamo", prisetim se.

Damjan se nasmeje.
"Mhm, pa najbolji drug sta ces"

"Sve mi je jasno", nasmesim se.

Kada stignemo do nasih lezaljki pocnemo skupljati peskire i ostale stvari kako bi se vratili nazad u apartman.

"Je l ste zajedno?", sapne mi Ema kako ostali ne bi culi.

"Sta se desilo kada ste otisli?? Je l te poljubio?", ubaci se i Sara.

"Nismo zajedno, rekla sam da mi treba malo vremena", tiho promrmljam i ubrzo vidim njihov razocaran izraz lica.

Kada stignemo kuci odlucimo da veceras ostanemo kuci i zajedno provedemo vece. Gledamo film, jedemo, pricamo, isto kao i nekada.

Presvlacila sam se u svojoj sobi kada mi zazvoni telefon.

"Halo?"

"Helena gde si ti ceo dan?! Zasto se ne javljas na telefon?! Kakvo je to ponasanje?!", zacuje se zenski piskutav glas sa druge strane.

"Bila sam na plazi mama", ravnodusno kazem.

Zacujem njen iznervirani uzdah.

"Zasto se tvoj verenik vratio jutros u grad?! I zasto je rekao da ste raskinuli, kakve su to izmisljotine.."

"Istina je", prekinem je.

"Molim?! Ti stvarno hoces da nas strefi infarkt"

Prevrnem ocima.

"Raskinuli smo, ne volim ga. Ne voli ni on mene", slegnem ramenima kada ugledam Saru na vratima.

"Moram da idem cujemo se", prekinem u sred njenog govora.

"Nemam zivaca vise da im se pravdam za sve", izgovorim kada Sara sedne pored mene.

"Zao mi je sto nikada nece shvatiti neke stvari, ali drago mi je sto si raskinula", promrmlja te se nasmesim.

"Kako stoje stvari sa tobom i Damjanom?", zainteresovano me pogleda.

Uzdahnem te joj u kratkim crtama ispricam o svemu sto se desilo.

"Znaci..nije te prevario?", zbunjeno upita

"Ne"

"I ti i dalje neces da budes sa njim?", zbuni se

"Tako je", klimnem glavom.

"Ne razumem"

"Ni ja ne razumem. Treba mi malo vremena da svarim sve ovo", promrmljam te ustanem kako bih iz ormara izvukla njegov duks koji sam pre neko vece zaboravila da mu vratim.

"Ali mi nije jasno ako se sve to zavrsilo pre godinu dana, gde je bio i sta je radio do sada? Ocigledno je imao pametnija posla nego da razgovara sa mnom", iznervirano i pomalo tuzno izgovorim dok zatvaram ormar.

"Ovaj..ja sam kriva za to", zacujem Sarin glas i iznenadjeno se okrenem prema njoj.