Njegov povratak

Poslovna vecera

*nekoliko dana kasnije*

"Jos uvek nisi spremna?", upita moja majka dok ulazi u sobu.

Prevrnem ocima  te se okrenem ka njoj.
"Zasto moram i ja da budem tamo? To je poslovna vecera ja nemam nista sa tim"

"Uostalom trebala sam veceras da se vidim sa Damjanom i ostalima", pobunim se dok pokusavam da zakopcam haljinu.

"Opet taj Damjan, nadala sam se da je on gotova prica."

Namrstim se. Krenem da kazem nesto, ali ona nastavi svoje.

"Rekla sam ti sto puta, on nije za nas i nasu porodicu. Treba da nadjes nekog kao Aleksandar ko odgovara..", zapocne sa izlaganjem, ali je ja prekinem.

"Molim? Sta ti to znaci da "nije za nas"? Ne razumem, sta njegovi se ne rasipaju sa parama kao vi?!", viknem.

"Helena.."

"I znas sta, u pravu si. On nije za nas. On je za mene, a ja odavno nisam deo ove porodice nego crna ovca", promrmljam hladno iako sam osecala kako mi suze naviru.

Prodjem pored nje i izadjem iz sobe.

"Posvadjale ste se? Cuo sam buku", upita tata.

"Uobicajeno", promrmljam i izadjem u dvoriste.

Bilo je 20h i mrak je vec polako poceo da pada. Sela sam na stepenik i posmatrala zalazak sunca.
Osetim vibraciju telefona.

"Steta sto nisi ovde. Nije isto bez tebe", glasila je poruka od Damjana.

"Izvini, videcemo se sutra. Uzivajte", otkucam i posaljem.

Uzdahnem nervozno. Mnogo mi se izlazilo sa njima veceras.

Trgem se iz misli kada zacujem skripnju ulaznih vrata.

"Idemo?", upita tata dok ulazi u kola.

Klimnem glavom te udjem za njima. Potom krenemo.

Nakon pola sata voznje i neprijatne tisine u kolima, stigli smo na mesto desavanja. Prostor je bio ogroman i nenormalno sredjen. Pa da, zasto bi oni imali poslovnu veceru na nekom normalnom mestu..

Prevrnem ocima. Konobar nas odvede do naseg mesta i pridruzimo se ostalima. Sednem na stolicu i osmotrim ljude za stolom. To su sve bili neki uspesni poslovni ljudi i nekoliko njih sam znala iz novina i sa tva. Od omladine za stolom smo samo bili jedan lepuskast decko i ja. Otac je veceras trebao da zakljuci ugovor sa jednim od njih, zaboravila sam mu ime, i prosiri svoju firmu.

Dosadjivala sam se i muljala po tanjiru dok su oni svi pricali o svojim temama i planovima.

"Hoces li da malo prosetamo? Vidim da ti nije prijatno", sapne mi muski glas kako ne bi remetio njihov razgovor.

"Dobro mi je ovde", promrmljam ne zeleci da se izdvajam sa njim, jer znam da obicno na ovakvim mestima ima poneki novinar i fotograf.

"Hajde, idemo samo na par minuta. Vraticemo se brzo", nastavi da me ubedjuje.

Klimnem glavom i neprimetno ustanem sa stola. Izadjemo napolje i odmah osetim kako mi je lakse.

"Od tolikog njihovog brbljanja je pocela da me boli glava", promrmljam.

Nasmeje se i pruzi mi ruku.
"Ja sam Leo, drago mi je."

"Helena", promrmljam.

"Zasto si ti ovde ako smem da pitam?", zainteresovano izgovorim.

"Moj otac je bolestan, pa cu ja naslediti firmu. Moram da budem upucen u sva desavanja", kaze dok me posmatra njegovim plavim ocima.

"To je velika odgovornost za nekog tako mladog"

"Nisam ja to birao, tako se namestilo. Snaci cu se", slegne ramenima.

Klimnem glavom ne znajuci sta da kazem.

"Dosla si sama? Mislim, nemas decka?", pomalo stidljivo upita.

Zbunim se na trenutak.
"Ja..zapravo imam nekog"

"To je lepo", izgovori.
"Sad mi je i glupo sto sam pitao.  Samo..rekli su da mozemo povesti nekoga pa kada si dosla sama pomislio sam..", pocne mi objasnjavati.

Primetim kako mu je neprijatno.

"Nisam znala za to, roditelji mi nista nisu rekli. Uostalom on nije tip za ovakve stvari..a nisam ni ja", priznam.

Zbunjeno pogleda u mene.

"Tvoji roditelji su rekli da nemas decka. Ovaj, na nekom drugom dogadjaju koji je bio skoro", priseti se.

"Molim?!"

"Izgleda da ti traze muza", nasali se.

Nateram se da se nasmejem iako mi nimalo nije bilo do smeha.

"Hocemo li se vratiti unutra? Malo je hladno", promrmljam ne zeleci da razgovaram ni sa kim do kraja vecere.

"Mhm"