Maksimilijan Sakhrakov
"Rekla si da ti nikada nisam dao priliku da me upoznaš pa evo, sada ti ju dajem." Rekao sam režući komad pečene piletine. Ona kimne glavom i promrda par zrna riže po tanjuru vilicom. Više se igrala nego što je jela, to me malo zabrinjavalo.
"Studij dizajna? Likovna akademija? Ti, veliki gangster, na faksu?" Kimnem glavom žvakajući. Ostavim vilicu naslonjenu na kraj tanjura i bacim ruke u zrak.
"Što da ti kažem? Ako sam gangster, kako ti kažeš, ne znači da moram biti glup i neobrazovan. Nije li tako?" Onda odmahne glavom i svojom lijevom rukom, točnije kažiprstom, krene odmahivati u negativnoj konotaciji.
"O ne ne. Ti si izrazito pametan. Prepametan. Zato me i jesi uspio nasanjkati da pomislim da sam te ja izbavila iz zatvora, a ne da si izašao kad ti je bilo dosta." Prikujem pogled na nju koja se cinično smijala. Ja prestanem sa žvakanjem i jedva progutam. Spustim ruke na stol i počinjem plitko disati.
"Od kuda ti to?" Upitam je gotovo bez emocija.
"Shvaćaš li koliko sam ja glupa? Ja se još ponosim time, time što si me doslovno ono preveslao, misleći da ja sam te oslobodila. Jesam klinac. Vjerojatno si u rodu sa šefom zatvora ili nešto." Odmahnem glavom. Odmahnem glavom puno puta. Tko joj je rekao za ovo gadno će nastradati.
"Tko ti je to rekao? Lav? Opet se razvezao. Ubit ću ga." Udarim rukom po stolu tako da suđe poskoći i napravi nelagodan zvuk koji se proširi prostorijom.
"Smiri se. Nije mi ništa rekao. Nisam ni razgovarala s njim o tebi, nisi toliko važna tema koliko ti misliš da jesi. Imamo mi puno zanimljivijih tema. Uostalom, imala sam puno, puno previše vremena da razmislim o nekim stvarima. I jesam. Ali mi jedno nije jasno. Zašto je veliki Maksimilijan bio čak četiri godine zatvoren bez daška slobode? Mora postojati razlog." Gledam kako me manipulira za mojim vlastitim stolom i što je najtužnije što joj uspjeva. Padam na njezine manipulacije, na njezine provokacije, ne mogu si pomoći.
"To nije istina. Ti si me izbavila iz zatvora." Odmahne glavom nepokolebljivo.
"Dosta mi je tvojih laži Maksimilijane..." Zagrizem usnu. Mrzim kad me naziva mojim pravim imenom. Mrzim. Tada je se ozbiljno bojim.
"Što hoćeš da ti kažem, kada ti čitavo vrijeme govorim istinu. Bio sam u zatvoru dok me ti nisi izbavila. Kraj priče." Idalje se nadam da će popušiti tu priču i pokušavam biti što uvjerljiviji, ali ne ide mi.
"Ne laži. Valjda sam toliko zaslužila." Kimnem glavom. Zaslužila je puno više od istine koja će ju povrijediti. Ona je zaslužila sve na što može pomisliti na ovom svijetu. Sve što treba je dopustiti da joj to dam.
"Okej. Evo ti onda prava istina. Bio sam u zatvoru zbog tebe. Isti razlog zašto si ovdje. Trebam te. Trebam te za jedan posao. Taj posao možeš završiti samo ti, čak ni ja ne mogu. Okej? Jesi sada zadovoljna?" Puknem kao kokica i moj se jezik razveže. Oh ta malena brineta će me koštati glave. I prije nego što sam si izračunao.
Izdahnem teško dok ona kima glavom zadovoljno. Nasmije mi se.
"Čime se baviš Maks?" Odmahnem glavom i nasmijem se.
"Misim da je dosta istine za večeras nije li?" Ona odmahne glavom i ustane naginjajući se preko stola podpočena na svoje obje ruke.
"Reci mi čime se baviš!" I ja se približim njoj.
"Ne još." Prosikčem tek dovoljno glasno da me čuje.
"A sad sjedi dole. Moj red na pitanje." Tako i napravi. Vidim strah u njezinim očima iako ga nadvladava vatra. Zjenice su joj proširene, adrenalin ju ubija. Ali neće zadugo.
"Zašto ne jedeš već danima Alessandra?" Vratim joj istom mjerom. Koliko god ja mrzi svoje ime toliko ga mrzi i ona. Koliko god ja mrzio pitanja o poslu, toliko je ona mrzila osobna pitanja o sebi. Oboje smo bili sjebani i to smo voljeli koristiti jedan protiv drugoga.
Spusti pogled na tanjur i stavi zalogaj u usta. Odmahne glavom i pogleda me.
"Jedem. Samo te danima nema doma da vidiš to." Odmahnem glavom i cinično se nasmijem.
"I meni je dosta mi je tvojih laži Alessandra..." Vidim da strah počinje zasjenjivati bijes. Kada bi pogled mogao ubiti, ja bih bio mrtav već odavno.
"Mrzim te." Kaže mi s gađenjem.
"Opet lažeš Ale." Ispuhne i cinično se nasmije. Baci vilicu u tanjur i ustane. I ja napravim isto i presretnem je na izlasku iz kuhinje. Uhvatim ju za zapešće.
"Prema hrani koju Mina napravi ćeš se ponašati s poštovanjem. Prema svemu što ti priuštim ćeš se ponašati s poštovanjem. Prema meni ćeš se ponašati s poštovanjem. Jasno?" A ona? Ona me gleda, blago teleći, a onda... Onda me pljune. Pljune mi u lice kao najvećem skotu. Bez grama srama. Ta mala gadura, koja je čas tužna, čas u strahu, čas bijesna i ljuta.
U meni je sve gorilo. Bijes mi je izlazio iz svih rupa na tijelu, krv mi je ključala. Bio sam u stanju prepoloviti je na pola. Bio sam joj u stanju išćupati svaku dlaku kose, iskopati joj oba oka i natjerati je da ih pojede. Najradije bih ju uzeo i bacio na drugi kraj kuće, ne bih imao grča na licu radeći to. Ali nisam smio. Nisam smio dopustiti da joj dlaka padne s glave. Previše sam ju trebao, previše mi je bila bitna. Ona je bila jedna jedina osoba koja može završiti taj posao. Spasiti me od svega. Nažalost, morao sam trpiti. Morao sam trpiti to što me provocira, izbacuje iz takta. Morao sam gutati sva govna koja mi je zadavala. Jer na kraju krajeva, ja sam je izabrao. Ja sam odlučio da je ona ta. Ja sam vidio to u njoj, tu hrabrost, tu ludost i bolest. Naizgled obična djevojka, mlada, preljepa. Ali nitko, nitko osim nje same i mene pomalo nije znao kakva trauma se krije u tom sićušnom tjelešću.
Duboko udahnem i pustim njezinu ruku. Obrišem pljuvačku rukavom svoje crne košulje i kimnem glavom. Njezinu vatru u očima već je duboko ugasio strah. Treptala je vrlo brzo, disala vrlo plitko. Ne kažem ništa. Ali znam što moram napraviti. Vidim ja kako ona izgleda, vidim koliko joj je loše. Na rubu anoreksije je. Ali neću dopustiti da joj se išta dogodi. Za sada, probat ćemo to izliječiti na moj način, a ako to neće funkcionirati, e onda ćemo potražiri liječničku pomoć. Rekao sam sto puta, reći ću i sto prvi. Neću dopustiti da joj se išta dogodi.
Ponovno je uhvatim za ruku, obiđem stol do kraja i posjednem natrag na stolicu. Zaobiđem stol s druge strane i sjednem na svoje mjesto.
"Posjet ćeš ovo do kraja i onda možeš nastaviti s večernjim aktivnostima." Kažem vrlo smireno. Znao sam da me neće poslušati. Ja spustim pogled na svoj tanjur i nastavim jesti.
"Nisam gladna." Vratim pogled na nju.
"Mislim da jesi." Posegnem za remenom svojih hlača i iz futrole izvadim čudutvornu zlatnu napravu te ju napunim povlačeći gornji dio prema napred. Začuje se klik, zvuk koji je do kraja ugasio njezinu vatru u očima zalivši ju strahom. Uperim kraj u nju i udarim njime po stolu spuštajući ga na isti.
Teško proguta dok joj ja rukom pokažem da jede. Kimne glavom pa napravi tako.
"Dobar tek ti želim, Alessandra."
