ZAŠTO SE FOLIRAMO?

10.

Mihajlo pov

Pedeset tri, pedeset četiri, pedeset pet... brojanje stepenika posle izlaska da bih se otreznio dok dođem do stana već postaje moja tradicija. Pitam se da li još neko to radi? Znam da neki ljudi broje ovce kad ne mogu da spavaju ali za stepenike još nisam čuo. Naravno da znam šta se nalazi nakon šezdesetog stepenika i po navici pogledam u Milin stan, tačnije njen otirač "Welcome" koji mi danas ne bi pružio dobrodošlicu. Mislim da bi me Mila gađala najbližim oštrim predmetom kad bih joj sad pozvonio.  Pet ujutru je a ja stojim ispred njenog stana ko uhoda znajući da neću uraditi ništa. Šezdeset jedan, šezdeset dva, šezdeset tri, čija "pametna" ideja je bila da živimo u zgradi gde lift radi svake prestupne godine, šezdeset sedam, šezdeset osam i nakon minut i po otprilike sam ispred vrata svog stana. E sad, ključevi, ne mogu da se setim gde sam ih ostavio. Da sam ja ključ gde bih bio? Hmm nije ni u jednom džepu. Ako mi je ispao na plaži baciću se niz ovih 120 stepenika, pa neće znati da li pre da mi sastavljaju kičmu ili ispiraju alkohol iz želuca.
- EJ OD KAD SAM SE RODIOOO SREĆE NISAM IMAAO - ostalo mi je sad samo da klošarim ispred sopstvenog stana i budim komšije. Čekaj, bre. Jana je unutra. Jao kako je lepo imati sestru u ovakvim trenucima. Krenem da lupam na vrata.
- JANOO, JAAAANOO, OTVORI MI VRATAA - iz stana se ne čuje ništa. Da li je moguće da ima toliko čvrst san pa ne čuje ovo?
- AJDE JANO AJDE DUŠOOO - ljudi u zgradi počinju sa razbuđivanje uz moj melodičan glas. Ni ne znaju koji su srećnici jer su bar spavali.
- Šta se dereš?! - izleće glavna baba tračara zgrade u spavaćici sa svilenom kapicom na glavi, upirući svoj drveni štap u mene.
- PREDAJEM SE - dižem ruke u znak predaje jer mi se previše približila sa tim štapom.
- U moje vreme deca se nisu drogirala ovako rano - jel to ona meni rekla da se ja drogiram.
- A kad ste se vi drogirali u vaše vreme?
- Nismo se drogirali to ste sve u ovo današnje vreme izmislili, razmažena deca ne znaju šta će sa džeparcem.
- Ali ja nisam razmažen - krenem da se protivim - i nemam džeparac za drogu.
- Dakako jesi i ti i tvoja sestra koja se smuca u kasne sate ko zna gde, sve ja znam.
- Čekajte, jel znate gde mi je sestra?
- Ne znam ja, ne guram ja nos gde mu nije mesto, samo sam čula da je otišla oko pola tri ujutru - ma da, ne gurate nos mog đavola.
- Hmm - gde bi mogla da ode a da se nije vratila do sad?
- Stišaj se mladiću i čuvaj se droge uništiće ti jetru - kaže baba i zalupi vrata.
- Mislim da to važi za alkohol ali dobro - kako ja sad da uđem unutra. A da, Bože kako sam glup. Preturam po džepovima dok nađem - telefon. Najbolji izum ikada. Okrenem Janu ali se automatski začuje govorna pošta što nije karakteristično za nju. Ona je uvek na telefonu. I sad kad mi treba nije. Sigurno je otišla kod Mile, nakon što se ona vratila sa plaže. Da odem do Mile? Ne, to bi bilo preterano. Pozvaću je. Prvi put da okrećem ovaj broj koji imam tako dugo. Sranje pet ujutru je, verovatno se neće javiti.

Mila pov

U jednom trenutku sam u neboderu koji se ruši, u drugom mi zvoni telefon. Da li sam ja to navila alarm? Ne sećam se. Ma, samo ću ignorisati verovatno će prestati. Nakon par sekundi staje. Ahh napokon. Uzmem telefon da vidim koliko je sati i vidim propušteni poziv od Jane pre par sati i od Mihajla pre nekoliko trenutaka. Mihajlo me je zvao u pet ujutru? Zašto? Da mu se nije nešto desilo? Zadrhti mi telo na tu pomisao. Nervozno okrećem njegov broj, prvi put od kad sam ga "slučajno" videla na Janinom fonu i odmah memorisala u svom jer sam mislila da će mi nekad trebati. On se javlja u roku od par sekundi.
- Halo - glas mu je dubok i još više seksi preko telefona. Zaboravila sam koliko sam besna na njega zapravo.
- Halo - ponovim za njim. Ipak je on mene zvao valjda treba da kaže zašto.
- Jel Jana kod tebe? - pita. Amm da li je kod mene? Nismo se dogovorile za nikakvo laganje i pokrivanje večeras? Šta treba da odgovorim na ovo?
- Nije, zašto? - odabrala sam istinu jer me zanima zašto pita.
- Čoveče, gde je ta devojka? - čujem mu zabrinutost u glasu.
- Zar nije u vašem stanu? - nije mi rekla da ide negde. A da, propušten poziv, zvala me je oko pola tri.
- Nije, jer je baba Rajka rekla da je otišla a svi znamo da ona sve prati - istina ta stara tračara zna sve.
- Uostalom ne mogu da uđem u stan - kaže ljutito.
- Zašto? - jel je on sad u hodniku?
- Izgubio sam ključ a ona je zaključala i svoj ponela sa sobom naravno.
- Pa gde si sad?
- Ispred vrata.
- Dolazim.
Prekinula sam mu vezu i izletela iz kreveta. Jao Jano ako budem imala srčanih problema ti ćeš biti kriva. Gde je mogla da nestane? Navlačim teksas šorc i neki crop top koji je bio na stolici i istrčavam. Koliko god da sam ljuta na Mihajla sad sarađivaćemo zbog Jane. Pozivam je ali ona je naravno nedostupna, javlja mi se govorna pošta. Otvaram vrata i vidim Mihajla koji stoji naslonjen na gelender, razbarušene kose mamuran, sa podočnjacima do zuba, ali i dalje nekako nestvarno seksi. Kako mu to uspeva? Nije fer, ja sam čak i spavala večeras pa izgledam kao da sam prošla kroz centrifugu.
- Hej - rekao je i stao ispred mene.
Zaboravila sam da ga mrzim iz dna duše. Nisam htela da ga vidim više nikad u životu, uspavala sam se suzama i evo me stojim ispred njega par sati kasnije i buljim u njegove tamne oči ko da ih prvi put vidim. Jano ubiću te kad te nađem.
- Hej, bolje da krenemo što pre - nervozno skrenem pogled i krenem da silazim niz stepenice.
- A gde idemo? - krene i on da silazi dva stepenika iznad mene.
- Pa da je nađemo - jel on zna zašto smo ovde.
- Kako misliš da je nađeš kad se ne javlja na telefon? - dobro pitanje.
- Razdvojićemo se i pokrićemo sva njena omiljena mesta u gradu, negde mora da bude - zvuči kao plan zar ne? Moram da se udaljim od njega pod hitno.
- Mila, šta ako joj se nešto desilo? - kaže drhtavim glasom. Uplašen je. I ja sam. Napokon se okrenem i pogledam ga.
- Slušaj, ako je ne nađemo idemo u policijsku stanicu, biće sve okej - ubeđujem i njega i sebe - uzgred, to je Jana, i da je kidnapuju vratiće je brže bolje nakon što skontaju kakva je.
Krajevi usana mu se osmehnu na trenutak.
- Da, ona ume da bude prava napast nekada - to vam je porodično dođe mi da kažem.
Ponovo navučem svoj hladan izraz lica, svoju masku, koju sam napravila večeras samo za njega, da ne bi video koliko me je zapravo povredilo ono što se desilo na plaži. Samo da preguram ovo jutro i vidimo se nikada. Dobro verovatno ćemo se videti već sutra jer ja idem tek za mesec dana ali ovo zvuči dramatičnije.
Dogovor je bio da on obiđe skejt park i centar a ja plažu i šumu u blizini. Nakon sat vremena nalazimo se kod trga oboje poraženi neuspehom i sa većom dozom zabrinutosti krenemo ka policijskoj stanici.
- Joj kako neće više izaći iz kuće kad je nađem - kaže besno.
- A šta ćeš da radiš? Da je zatvoriš u podrum? - kažem sarkastično. Ona je pre svega odrasla a on je tretira kao da je desetogodišnjakinja.
- Pa to bi i trebao da uradim kad mi zadaje ovakve glavobolje, nek cimeriše sa pacovima!
- Trebam li da te podsetim da glavobolju imaš jer si mamuran od svog onog alkohola koji si popio.
- Nisam ni liznuo.
- Jok moja baba Stamena je, ne zaboravi, bila sam prisutna.
- Da, primetio sam. Uzgred, ne bi trebalo da šetaš tako kasno.
- Ne možeš da mi zabraniš bilo šta nisi mi tata.
Krene da kaže nešto ali zaćuti jer smo stigli.
U policijskoj stanici zatičemo svega par policajaca s obzirom da je 6h ujutru.
- Hoćeš ti da pričaš ili ja? - upitam ga i nakon što smo stali ispred kancelarije za prijave.
- Ja ću to da rešim ti možeš da ideš kući, javiću ti šta bude - kaže odlučno.
- Ne pada mi na pamet da idem kući, ona je moja najbolja drugarica i sad se ne vraćam bez nje - kako može uopšte da pomisli da ću otići.
- Kako hoćeš - kaže odsečno i uđe u kancelariju. Znam šta radi. Ne sviđa mu se da ga vidim uplašenog i nemoćnog. Pokušava da me otera da ne bih videla da je ljudsko biće sa emocijama. Koliko su on i Jana slični po tom pitanju, da li je to genetski hendikep?
Svejedno to ne radi kod mene.
Prošlo je već 15 minuta I on još nije izašao. Šta li radi unutra toliko? Pored mene je seo  stariji čovek sa mornarskom kapom na glavi I pecaroškim štapom pored sebe. Bio je u gumenim čizmama i zaudarao na ribu.
- Jel radi ovde neko? - upita me nestrpljivo.
- Da, da pričaju sa nekim unutra - bratom od moje najbolje drugarice zvuči predugačko za reći.
- Uff pa šta oni misle da ja imam ceo dan da sedim ovde? Nikog više nije briga za poštene ljude, može da te potkrada ko kako hoće oni prstom neće mrdnuti - kaže deda nezadovoljno.
- A šta se vama desilo - pitam više retorički, čisto radi reda ali on nastavlja konverzaciju.
- Opljačkan sam sine, i sad će mi sav dobar ulov otići - nastavlja da hukće nezadovoljno.
- Žao mi je što to čujem, šta su vam ukrali? - hajde više Mihajlo ostariću ovde.
- Pa brod ,kako šta, sad ne mogu da pecam, a bez ribe nemam zarade - au to ne zvuči dobro. Jadan čovek. Koji nitkov mu je uzeo brod, da bog da se nasukao...  Ne podnosim kriminalce.
Napokon izlazi Mihajlo sa očajom na licu i sruči se na stolicu pored mene.
- Šta je bilo, šta su rekli?? - upitam i deda pored mene uđe u kancelariju.
- Ništa nisu rekli jebeni moroni - kaže frustrirano.
- Kako nisu? Jel idu da je traže? - moraju to je njihov posao.
- Ne, mora minimum 24 sata od nestanka da prođe. Gledali su me kao da se šalim tamo! "Tinejdžeri se iskradaju iz kuće redovno to nije nestanak". Ko zna šta može da joj se desi za 24h.
- Mislim da trebamo da pozovemo tvoje roditelje - pre će njih shvatati ozbiljno nego nas.
- Ubiće me, ja sam trebao da pazim na nju - kaže I zaroni glavu u dlanove.
Imam ogromnu potrebu da ga zagrlim ali umesto toga samo stavim ruku na njegovo rame u znak podrške.
- Biće sve u redu, naći će je - nadam se.