ZAŠTO SE FOLIRAMO?

11.

Jana pov

- Kako to misliš nestalo nam je goriva?! - e sad krećem da dramim. Krenuli smo nazad pre otprilike deset minuta i shvatili da smo izgubili pojam o vremenu pričajući o svemu i svačemu. Pre par sekundi čamac nam se zaustavio iz nepoznatog razloga, ostavljajući nas da plutamo na sred mora.
- Pa znaš, da motor pokreće tvoja sposobnost da pričaš konstantno nikad ne bi ostali bez goriva - kaže zajedljivo.
- A jel tako? Dobro, od sad ću ćutati.
- Nemoj krenuće sneg da pada - smeje se ali se ja okrenem i sednem na drugi kraj čamca. Kako me nervira ovaj lik, a taman smo se skontali. Izvadim telefon iz džepa i pokušam da ga upalim ali ne ide. Ne daje nikakve znakove života. Izgleda da mu se ispraznila baterija. Baš divno.
- Nije vreme za durenje završićemo ko ono dvoje u filmu Plava laguna ako uopšte stignemo do kopna - mislim da sad on kreće da paniči.
- Pu pu pu, daleko bilo da sa tobom budem zaglavljena na pustom ostrvu, i još dete da imamo.
- Pff ko da ne bi htela da ti dete ima ove oči - pogleda me najseksipilnijim poster-pogledom svojim azurno plavim očima na koje niko ne ostaje ravnodušan. Pa ni ja.
- Na tvoju sreću verovatno ćemo se samo podaviti ko mačići ili umreti od gladi ovim tempom - kaže kao da je to jedini mogući ishod.
- Ne lupaj bre, na 20 minuta smo od kuće - posle sam ja ta koja preuveličava. Doduše već sam gladna, krče mi creva već sat vremena. Zamisli niko nas ne spasi i moram da pojedem Davida da bih preživela. Hmm doduše deluje ukusno, pitam se...
- JAO - David pogleda u mene zabezeknuto - zašto si me ujela kog đavola?!
- Samo sam testirala dal imam želudac za kanibalizam.
- Nismo ni sat pola sata zaglavljeni ti već razmišljaš da me pojedeš.
- Ne brini verovatno će nas neko spasiti pa neće ni doći do toga.
- Ako nas neko uopšte bude tražio - kaže nekako zabrinuto.
- Ne brini Mila će da prepliva okean da bi me našla a tebe paparaci svakako uvek traž..e - o ne. Jel sam to rekla na glas? Upravo sam se odala da znam ko je! Koja sam ja glupača!!! Okrenuo se ko oparen na poslednju rečenicu.
- Šta si rekla?! - gleda me sa izrazom neverice na licu.
- Ja ništa ovaj, setila sam se kako si rekao da te sigurno znam kad smo se tek upoznali, kao da te ceo svet zna pa te jure paparaci - nervozno sam se osmehnula, zemljo progutaj me.
- Reci mi istinu Jano - vidim da nije poverovao u moju improvizaciju i sad mi ova voda ispod mene izgleda privlačno za skočiti.
- Pa ja, ovaj ..znaš.. - kako da se izvadim iz ovoga?
- Ti znaš zar ne? - procedio je kroz zube.
Pokušavam da smislim nešto dobro ali mozak mi je zamrznut odjednom.
- A SAD SI OSTALA BEZ TEKSTA?! Kad sam te uhvatio u laži onda nemaš ništa da kažeš??! Bože koja sam ja budala, ja sam zapravo pomislio da si ti izašla sa mnom zbog mene a ne zbog moje slave. KOJE NOVINE SU TE POSLALE?? NEĆEŠ IM NIŠTA REĆI ILI ĆU TI ŽIVOT UNIŠTITI!!!
- PREKINI DA SE DEREŠ NA MENE! DA, SLAGALA SAM, ALI I TI SI. LICIMERENO GLUMIŠ NEVINAŠCE A  LAGAO SI O SVOM IDENTITETU OD TRENUTKA KAD SMO SE UPOZNALI. ZAŠTO?
- BAŠ ZBOG OVOGA,  da otkrijem sponzoruše pre nego što mi daju njihovu lažnu ljubav i reportere koji uporno narušavaju moju privatnost -  tu rečenicu je izgovorio sa prezirom u glasu gledajući me direktno u oči par centimetara od mog lica.
- Misliš da sam sponzoruša ili reporter? - tresem se koliko sam besna zbog njegovog ponašanja prema meni a malo i zato što ne znam da se ponašam u konfliktima. Kako može da me optužuje ovako kao da me nije upoznao uopšte??
- Ne znam, možda i jedno i drugo, ti mi reci - gleda me sa isčekivanjem ali umesto odgovora dobije šamar.
- Ako zapravo preispituješ to, ne želim da te vidim nikad više u životu.
- Smatraj želju ispunjenom. Ja još manje želim da imam lažove i prevarante u svom.
Osećam bol u grudima i neverovatnu želju da ga izudaram i slomim svaku kost u njegovom telu. KAKO MOŽE DA SE PONAŠA OVAKO?? ODAKLE MU PRAVO DA ME VREĐA? ON JE MENE LAGAO ISTO. Umesto nasilja oboje smo seli što je dalje moguće jedno od drugog. To nije bilo veliko rastojanje s obzirom na veličinu brodića. Sedeli smo u tišini, napeti, i u nekom trenutku začuo se zvuk motora. S obzirom da nema šanse da bude naš znači da je neki drugi čamac u okolini. S obzirom da je bilo maglovito jutro, jedva da se nazirao čamac u daljini. I išao je u suprotnom smeru od nas. Ovo nam je možda jedina šansa za spas.
- UPOMOĆ!! OVAMO! - vičem iz sveg glasa, toliko da me pluća zabole od prohladnog jutarnjeg vazduha. Bilo je to prilično hladno jutro za ovo doba godine. Ništa se ne dešava. Izgleda da me nisu čuli.
- UPOMOOĆ! - pogledam u Davida u fazonu uradi nešto I on skida svoju majicu i kreće da maše njom u vazduhu. U tom trenutku začuli smo sirenu i brod je krenuo u našem smeru. Kada se približio videla sam da je u pitanju spasilački čamac zapravo.
- URA!! SPASENI SMO!! - viknem i pogledam u Davida koji izbegava moj pogled ,koji je slučajno pao na njegove definisane trbušnjake i kožu koja se naježila od hladnoće.
- Prekini da buljiš deluješ očajno - kaže arogantnim glasom. Okej tako ćemo znači.
- Kaže lik koji mora lažno da se predstavlja da bi ga neko stvarno voleo - kažem sa podsmehom i nadam se da ga je ovo zabolelo koliko su i mene njegove uvrede. Pogledao me je u oči povređeno i više ne vidim bes u njegovom pogledu već neku neporecivu tugu sakrivinu iza tog plavetnila i na trenutak, ali samo na trenutak, mi bude žao.