ZAŠTO SE FOLIRAMO?

6.

Mila pov.

Da li se upravo desilo ono što mislim da jeste? Koliko pogrešno je izgledao moj jutarnji izlazak iz Mihajlovog stana u njegovoj odeći, Jani? Mislim, ništa nije bilo (nikada i neće) ona to verovatno zna.
Otključavam vrata stana, i miris palačinki prožima se vazduhom do hodnika. Stresem se kad se setim sinoćnog sna, i tiho izuvam patike nameravajući da se ušunjam u svoju sobu u Pink Panter stilu.
- Mila - prene me glas moje majke i primorava me da se dogegam do dnevne sobe.
Na našoj narandžastoj sofi, ispred televizora, sede moji roditelji skrštenih ruku. Tata mi uputi tužan pogled i pokaže mi da sednem. O ne, zašto imam tako loš osećaj u vezi ovoga. Prenerazim se kad ugledam mamine podočnjake i osetim prevelik miris cigara, koje moja majka puši samo ako je pod velikim stresom.
- Tvoj otac i ja smo imali jedan ozbiljan razgovor, i pošto smo konačnu odluku doneli mislili smo da ti saopštio - pogledala je u mog tatu tražeći odobrenje i podršku. Tata joj je samo klimnuo glavom i sklopio ruke.
- Više nisi dete, tako da si verovatno primetila kako stvari medju nama ne funkcionišu već neko vreme - naravno da ne funkcionišu kad si ti opsednuta poslom ili bolje svojim direktorom. Nemam snage za ovo. Ustajem i krećem prema sobi.
- Mi se razvodimo - u mrtvoj tišini, veoma jasan i odlučan glas moje majke prolomi se prostorijom čineći moje noge ukopanim. Okrenula sam se zabezeknuto, iako sam ovo očekivala, nisam znala da je razvod toliko blizu.
- Šta će biti sa mnom - pogledam više u tatu nego u mamu. Tata je uvek bio moj oslonac i glavni zaštitnik kad upadnem u nevolju (što nije da se retko dešava). Vodili smo duge razgovore pune razumevanja, odvodio me je na nastupe stand up komedije svaki mesec. Naučio me je par borilačkih pokreta, da mogu da prašim guzice momcima. Jednostavno, on je bio moja sigurna luka, jer mama nikad nije bila tu. Sada je samo gledao u pod oborivši ramena.
- Kao majka, ja imam veća prava na tebe, tako da ćeš živeti sa mnom u Minhenu već sledećeg meseca - ne, ne ovo se ne dešava.
- Dobro si to rekla, ti si "kao" majka" - kažem podrugljivo i dalje povredjena što moj tata ne progovara nešto.
- Ne obraćaj se majci na taj način, i ideš sa njom jer je detetu bolje da bude sa majkom - pokušava da bude strog i odlučan ali vidim mu tugu u očima i tad se raspadam. Otrčim u sobu, zalupivši vrata, na koja se strovalim od bespomoćnosti. Suze su same počele da teku, oslobadjajući knedlu u grlu koju sam negovala mesecima. Zašto tata nije zahtevao da budem sa njim, zašto se nije borio za mene? Neće valjda da dopusti da se preselim u Minhen sa njom? Da odem od Jane? Od Mihajla (iako ništa nije bilo možda bi moglo da bude nekad aa ja ću biti daleko sa šugavim Nemcima i mamom vešticom)?
Čujem kucanje na vratima, i odmah pretpostavim ko je to. Mama me nikad ne obilazi, tako da tata sigurno. Otvaram vrata, spremna da mu saspem bujicu reči natopljenih suzama u lice, ali zanemim kad vidim Mihajla ispred sebe.
- Mila? Šta se desilo? - smesta udje u sobu, nepozvan, zatvorivši vrata za sobom.
- Šta ti radiš ovde? - upitam ga malo previše grubo, ali dodam kao neki jadan smešak uz to.
- Baš si gostoprimljiva, Risko - zbunjeno iskrivim glavu, ne kontajući novi nadimak.
- Ma nebitno. Došao sam po svoje stvari lopove, i da vidim jesu li ti izrasla ogromna muda pa onako bežiš od mene - jao da ja sam njemu zbrisala iz kreveta. Imam osećaj da je to bilo pre trista godina a ne ovog jutra. Provalim da pokušava da me nasmeje, jer se on kao ni Jana, ne razume u emocije.
- Amm pa ja sam, znaš, bila gladna i morala sam da odem kući da jedem - ova laž upravo postaje istina jer mi zakrčaše creva u pravom trenutku.
- Ahaa sad se na to vadiš - nasmeje se i  zabulji u svoju majicu na meni.
- Ah da majica - krenem da je skidam ali vidim da se ova budala ne okreće, već bulji u moje sise pa stanem.
- Šta si blenuo ko tele u šarena vrata, okreći se - kažem zapovedničkim tonom.
- Ma daj, kao da imaš nešto što već nisam video - nasmeši se zavodnički ali se okrene nakon što ga pogledam oštro.
- Otkud znaš možda imam treću sisu ili tako nešto.
- Ohh nemaš, imaš dve i to prilično lepe - pogledam u njega i susretnem se sa njegovim osmehom u ogledalu. KAKO. SAM. TAKO. GLUPA. Zaboravila sam na ogledalo u sopstvenoj sobi. Sve je video manijak. Skočim mu na ramena i krenem da ga udaram, iskaljujući sav bes koji osećam prema roditeljima. Oni se razvode. Ja odlazim. Možda se više nikad neću vratiti ovde. Suze kreću da mi se slivaju niz lice. Ah jebene suze, jel ikada presušujete ovo stvarno postaje patetično?!
- Okej Risko, amm polako, okej silazi sa mene, nisam mislio da ću ikada ovo reći devojci - spušta me sa sebe, dok se ja koprcam bezuspešno. Toliko besa sam imala u sebi. Sad sam samo tužna. Možda bi trebala češće da koristim Mihajla kao džak za udaranje. Ili da kupim pravi džak.
- Pogledaj me - rekao je nežnim glasom, ali nisam htela da dignem glavu da ne bi video crveno lice i nadute oči. Ovo mi nije jedno od najboljih izdanja.
Prstima mi je podigao bradu i naterao da ga pogledam.
- Ej, pa nemaš čega da se stidiš sise su ti prilično seksi - izgovorio je ozbiljnim glasom. Prasnula sam u smeh, koji se orio celom sobom. On je krenuo da se smeje zajedno sa mnom i pali smo na moj krevet valjajući se. Smeh se polako utišavao a mi smo i dalje ležali i gledali u plafon. Ah nedostajaće mi ovaj trenutak. Ne, ne smem dozvoliti da se ovo završi. Neću otići sa mamom, smisliću nešto sigurno. Okrenem glavu i pogledam u njega, koji već gleda u mene onim lepim tamnim očima. Do sada nisam imala priliku tako dugo da ih gledam izbliza. Crne oči su prokletstvo, zašto moram toliko da se ložim na njih?!
- Znači ložiš se na mene, ko dabar na drva - izusti i krene da se smeje.
- Molim? - okej ozbiljno sam zabrinuta za njegove moći čitanja misli. Već osetim kako me je obuzelo crvenilo i smesta okrenem glavu ka plafonu.
- Opalim te g... ništa - nije nastavio rečenicu, ali svejedno sam uzela jastuk i krenula da ga tučem.
- Bože Risko, nisam znao da si takav sadista - uspe da prozbori nekako dok ga lomim ko mače muškatlu. Popnem se na njega da bih imala bolji pristup, ali on povuče jastuk iznad svoje glave tako da se ja u trenutku nadjem par centimetara od njegovih usana. Dahovi nam se mešaju, poneseni željom usana za spajanjem. Tako želim da ih dotaknem, da se uverim u njihovu stvarnost. Vidjala sam ove usne na tudjim toliko puta, da nikad nisam mislila da će biti ovako blizu mene. Kapiram zašto devojke nisu mogle da im odole. Ali ja moram.
Odmaknem se od njega taman kad se nagnuo da ih dotakne.
- Mislim da je vreme da ideš - gledam u pod da ne bih morala u njega. Imam osećaj da ne bih stala iza svoje odluke ako bih svojim očima omogućila susret sa njegovim još samo jednom.
- Da, i ja mislim - da li je on to ljut? Izašao je malo poguren, ne okretajući se da me pogleda. Majica. Pokupim je sa stolice i potrčim za njim.
- Ej, zaboravio si... - kasno, on je već izašao.