ZAŠTO SE FOLIRAMO?

5.

Mila pov

Silazim niz stepenice prateći miris palačinki. Jel to mama spremila palačinke za doručak?! Strčavam brzo i ulećem u trpezariju. Na stolu je gomilu palačinki i za stolom sedi četvoročlana porodica. Problem je što to nije moja porodica. Neki nepoznati čovek sedi na čelu stola, na tatinom mestu, i onda ugledam nju. Mama je bila u venčanici, sređene loknaste kose i držala se za ruke sa tim čovekom.
"Hajde požurite, zakasnićete u školu" obrati se ona dečaku i devojčici koji su sedeli za stolom. Deca negoduju ali ipak ustaju i obuvaju se. Cela ova scena bila je tako pogrešna, i ja čak nisam bila deo nje. Samo sam posmatrala.
Deca su izlazila i moja majka istrčava da im odnese kutije za ručak koje su zaboravili. Ljubi ih u obraz i govori im da budu dobri u školi i slušaju učiteljicu. Ovakvo majčinstvo ja nikad nisam osetila. Mislim da sam uvek osetila, da me krivi što sam joj uništila život. Doduše nisam je ja naterala da me rodi sa 18 godina, i zbog toga se pomiri sa svojim bivšim dečkom, mojim tatom, da bi me odgajala. Uvek je pričala koliko bi ona samo postigla u životu da se ja nisam rodila. U tom trenutku moja majka se penje uz stepenice i prolazi kroz mene. Lagala bih kad bih rekla da me je to nateralo da se osetim kao duh u sopstvenoj kući. Naprotiv osećaj je bio veoma poznat.
Trgnem naglo, pokušavajući da ne zaplačem. Okej Mila to je samo košmar. Samo san. Uhh. Zatvorim oči i okrenem se na drugu stranu. Moj mozak u tom trenutku registruje neko toplo, strano telo u mom krevetu. Trznem se naglo, razbudivši se činjenicom da spavam sa nekim. Mihajlo. O moj bože Mihajlo. Šta ja radim ovde?! Seti se Mila, ajde devojko, možeš ti to! Ne, ne možeš. Jel mi neko izbrisao pamćenje u medjuvremenu. Prokleti alkohol, od danas ne pijem. Ne, čekaj, možda je i ovo san. Znate ono kad imate dva sna, a u drugom zapravo mislite da ste budni i da je to stvarno a zapravo vas neko zajebava? E možda je to. Samo neki erotski san o Mihajlu verovatno. Jedan način da saznamo... Položim ruku na njegova topla prsa i ustuknem kad se promeškolji. Okej, prilično je stvaran. Zatvorim oči i prestanem da dišem, nadajući se da se neće probuditi sad. Ovo bi bilo mnogo čudno. Pogotovo što ja ne znam kako sam dospela. Možda sam mu samo ilegalno upala u krevet dok sam mesečarila? To bi ličilo na mene. Jadan dečko, treba mi uvesti zabranu prilaska. Otvorim oči i vidim da se samo namrštio i okrenuo ka meni. Nastavljam da ga posmatram. Šta? Verovatno neću imati puno prilika da ga gledam kako spava. Kad sam već tu, šta fali? Ima duže i gušće trepavice od mene, nee, ljubomorna sam. Dobro Mila dosta, počinješ da ličiš na nekog perverznjaka. Mada sam je kriv što je toliko lep. I gad. Da baš je gad. Ne želim ga, fuj. Evo ga mozak, konačno, dugo te nije bilo. Okej šta sad ja da radim? Da odem ili da nastavim da spavam? Msm ako odem biće nepristojno u slučaju da mi je pomogao ili nešto slično a ja samo otišla. A ako ostanem mogu i da saznam šta ja kog djavola radim ovde. I zašto nosim njegovu majicu?! Ovde nešto ozbiljno nije u redu. Ako je ovo san stvarno je uverljiv. Možda bi trebalo da se uštinem.
-JAO - izustim i počnem da tresem ruku. Mihajlo umire od smeha ispod mene. E jebala sam ježa sad.
- Eto vidiš da nije san - izusti kroz smeh.
- Ma zašto si me ti uštinuo kog djavola? - ozbiljno jel sad čita i misli.
- Pa rekla si da te uštinem - idalje se smeje retard.
- Nisam tebi rekla, to su bile moje misli i kako ti to uopšte znaš - ako čita misli stvarno sam zabrinuta da li je čuo gde pričam o njemu.
- Ne čitam misli, ludo, rekla si to naglas - o sad i mesečarim i pričam sama sa sobom, divno, još nešto da mi stavite kao manu a?
- To nisam znala, sori što sam te probudila, ALI TI SI MENE UŠTINUO - baš, mislim da imam modricu sad.
- De, de, ne budi tako dramatična, daj mi ruku - sumnjčavo ga odmeravam. - - Jeste, šta ćeš sad da me ugrizeš, ližeš, grebeš ili stara taktika - štipanje? - tek kad izgovorim shvatim kako ovo zvuči i imam nagon da se opalim po svojim lajavim ustima.
Pridiže se polako i gleda me u oči. Verovatno sam crvena ko bulka trenutno ali ne mogu da skrenem pogled. Polako mi se približava i nežno me uzima za ruku.
- Što se tiče ostalih stavki možemo mi to lako da regulišemo, srce, to je najmanji problem - kaže nakon čega mu se ocrta perverzan osmeh na licu.
- Ma ništa mi nećemo regulisati, znaš na šta sam mislila - pokušam da istrgnem ruku ali on me još više primakne sebi. Primakao ju je ustima i poljubio. Zbunjenost je prošla mojim licem zajedno sa crvenilom. Videvši to nasmeši se iz zadovoljstva što me zbunjuje i tera da crvenim. Možda je sadista? Uživa da me gleda ovakvu očigledno.
- Ljubim da prodje, tako se kaže zar ne? - aaaa on je to zbog štipanja. Pa naravno, Mila, zbog čega drugog, ali ipak.
- Da, tako se kaže a sad mi pusti ruku - nažalost, posluša koja naredjenja i pusti mi ruku.
- Jedno pitanje, šta ja radim ovde? Poslednje čega se sećam je klub, kako sam dospela ovde, zašto spavam sa tobom i zašto sam u tvojoj majci? - odmeri me pogledom kad sam pomenula deo sa majicom i nasmeši se zadovoljno. Šta mu to sad znači?
- Što, ne svidja ti se majica? - gleda me upitno dok leže na krevet.
- Nisam to rekla, nego... - ne uspem da dovršim jer mi se ubaci u rečenicu.
- Onda ćuti i spavaj. To je previše pitanja za pet ujutru - tek je pet? Au, brate.
- Pa idem ja kući, sad kad sam već budna - krenem da ga preskočim ali se sapletem u padnem na pod.
- Jao bože što si ti smotana. Kako misliš da ću te pustiti da se vraćaš kući u pet ujutru a ne znaš ni da izadješ iz kreveta a da se ne povrediš? - on se meni ruga. I smeje očigledno.
- Komšinica sam ti mogu valjda da stignem do stana - ajoj sve me boli, jebem te u smotanost Mila.
- Ma jeste, da te pustim uz stepenice, da slomiš vrat negde pa ja da budem kriv. Ne ideš ti nigde - ustane iz kreveta i stane ispred mene.
- Dobro, kad si već takav davež, spavaću u Janinoj sobi - okrenem se da odem ali me uhvati za ruku i podigne u naručje. Pogledam ga u oči koje su već fiksirale moje i jedino što vidim u njima je odlučnost. Zašto je toliko zapeo da spavam sa njim? Ako mu treba žensko da spava sa njim, bilo koju nek pozove, stvoriće se tu. Šta on hoće od mene?! A ne, Mila, nećeš mu dozvoliti to, znaš dobro da će te ostaviti kao i sve. Bolja si od ovoga. Mozak se ponovo javlja, ali bezuspešno, ja i dalje samo buljim u njegove oči dok me nosi do kreveta i polako spušta na njega.
- Koji deo "N E  I D E Š  T I  N I G D E" ti nije jasan? - pogleda me ozbiljno, kao da očekuje da slušam njegove zahteve. Daj molim te. Možda jesam zaljubljena u tebe ali nisam tvoja igračka.
- Otprilike svaki deo te rečenice - kažem i nasmešim se.
Prevrne očima i legne pored mene.
- Sve ću ti ispričati posle, sad spavaj, molim te - opet me pogleda ali ovaj put je nežno, pa se manje opirem.
Svejedno, nećeš ti mene kontrolisati.
- Dobro - nasmešim se lažno i okrenem ka strani koja ne gleda u njega.
Sačekam nekih deset minuta nepomerajući se, a onda se okrenem da se uverim da spava. Okej da spava, kako neko može da zaspi za tako kratko vreme, Mihajlo fenomen. Zapravo izgleda jako slatko i spokojno, skoro pa mi je žao što ću ga prevariti i otići. Ali šta se mora, mora se, uostalom on treba da vidi da ja nisam željna njega i spavanja da njim (iako jesam al on to ne treba da zna, ili zna ako uzmemo teoriju čitanja misli kao validnu). Polako preskočim preko njega pazeći da se ne sapletem, kao što imam običaj. Uh uspela sam. Okej gde su mi stvari? O ovom delu nisam razmišljala. Ako se budem šetala po stanu i tražila stvari, probudiću ga i ništa od bekstva. Najbolje ja da odem, pa ću posle da rešim pitanje odeće. Stižem do vrata i otvaram ih polako uz minimalnu moguću buku izlazim napolje. Lice u lice sa Janom.

Jana pov

Pogledam ispred sebe. I nadam se da haluciniram. Pošto me je David odbacio motorom do kuće, pozdravila sam se sa njim i krenula ka stanu. A pred stanom zatičem Milu. U Mihajlovoj majici. I trenerci. I izrazom krivnje na licu. Kunem se Mihajlo ako je ono što mislim da jeste, doručak živ nećeš dočekati.
- Pa koga to imamo ovde - kažem upitno i prekrstim ruke na grudima.
- Janooo, moja najbolja drugaricee - osmehne se Mila nervozno i zagrli me.
- Nemoj ti meni "najbolja drugariceeee" govori šta si sad uradila. Ne, bolje, gde je Mihajlo? Ne, još bolje, ŠTA RADIŠ U NJEGOVIM STVARIMA, IZLAZEĆI IZ NJEGOVOG STANA U 6 UJUTRU?! - smiri se Jano možda mu je samo ukrala stvari za neku čudnu vudu lutku u najboljem slučaju.
- Paa prvo, nisam ništa uradila, samo sam malo pila sinoć i završila ovde ne znam kako. Drugo, Mihajlo spava a ja sam se iskrala, jer mi nije dao da odem. Treće, misteriozno ne znam zašto sam u njegovim stvarima i četvrto, OVO JE MALO I TVOJ STAN - uffff dobro je nije toliko loše. Mihajlo je samo ispunio ono što sam mu rekla. Odveo Milu kući. Samo baš i nije potrefio adresu al to ću još da saznam.
- Znači niste se khm khm - znam da nisu ali hahhahahahahahaha morala sam ovo da kažem da samo vidite facu na njenom licu. Baš sam zla drugarica.
- Ne znam na šta ciljaš - maa nee zna ona djavola, ali dobro. Pustiću je na miru, već je crvena ko bulka.
- Ako ti tako kažeš - namignem joj i uletim u stan pre nego što joj dobije novi nalet crvenila.
Na prstima prodjem kroz hodnik i udjem u dnevnu sobu. Prizor Mihajla koji leži pola na krevetu pola na podu, ne može proći ne zabeleženo, moram ovo da slikam (ucene su veoma česte kod nas, biće ovo korisno). Vadim telefon koji u tom trenutku zavibrira. Nepoznat broj mi je poslao poruku. Radoznalost je ubila mačku, a što ne bi i mene, tako da brže bolje udjem u poruku.

"Pošto znam da jedva čekaš da me vidiš, jer si nezasita mene očigledno, dodji sutra do stepenica gde si se saplela o mene da utoliš želju ;-)"

Tri "mene" u jednoj rečenici, koji je ovo level arogancije, pitam čisto informativno, jer ja nisam sretala ovakve slučajeve tako često? Ja inače ovde ubi od želje da se vidim s njim, sve trčim. Plus se lažno predstavlja a ja najviše mrzim kad me lažu.
- Jel ti to piše dečko - kaže Mihajlo nadvijajući se nad mojim telefonom.
Ja koja nisam primetila da je tu vrisnem, i umalo ispustim telefon.
-Rekla sam ti da mi se ne prikradaš. I što si ustao htela sam da te slikam? -
- Dušice, ja sam znam svaki tvoj korak dok ga i ne smisliš, a i čuo sam te kad si ulazila - odlazi u kuhinju vukući nogu za nogom, kao i svakog jutra, jer on kako tvrdi ne može fizički normalno da hoda kad ustane. Ja mislim da je samo lenština koja voli da se vuče po kući ujutru.
- Pa ja recimo ne znam svaki tvoj korak, tako da mogao bi da li objasniš šta će Mila ovde i u tvojim stvarima - prekstim ruke da delujem ozbiljnije.
- Pa rekla si da je pokupim i odvedem kući - rova nešto po frižideru izbegavajući moj pogled.
- Njenoj kući. Njenoj. Ne našoj - problem nije bilo to što je ona bila u našoj kući, već što je bila u našoj kući, sama sa Mihajlom.
- Naša, njena, isto ti to sve. Ionako živi na pet metara od nas, čemu frka? - i dalje rova po frižideru izbegavajući moj pogled.
- Frka mi je naš dogovor, koji glasi, da ne muvaš Milu - ma šta radi on više u tom frižideru. Pridjem mu i zaklopim ispred nosa.
- Heeej, hteo sam taj sir da uzmem - kaže i napokon me pogleda.
- Koliko si uzimao taj sir, mogao si sam da pomuzeš Belku i da ga napraviš - ovo je neki jadan pokušaj da skrene sa teme, koji kod mene ne pali.
- Sad mi kritikuješ i dužinu uzimanja sira - naduri se i pokuša da otvori frižider koji je još uvek pod vlasništvom moje ruke. Gledam ga u oči preteći ozbiljno.
- Dobro, dobro, nisam ti muvao dragocenu Milu, samo nije htela kući zbog majke pa sam je doveo ovde. To je sve - dal da mu verujem. Izgleda iskreno, al opet to je Mihajlo.
- Okej samo ne prelazi granice i bićemo u redu - popušam i odlazim u dnevnu.
- Važi šefe - čujem ga kako dovikuje.