ZAŠTO SE FOLIRAMO?

4.

Jana pov

- KAD SI MISLIO DA ME OBAVESTIŠ DA ĆEMO IĆI MOTOROM?! - užasno se plašim vožnje motorom. Kad sam bila mala uvek mi je bila želja da vozim jedan ali mi je brat nabio traume puštajući mi videe gde ljudi ginu na motoru. Zapravo nikada nisam ni sela na motor ali ni ne planiram ovako mlada da umrem.
- Daj, nije valjda da se plašiš? - debil se smeje. Pa, naravno da se plašim moronu ovo je mašina smrti.
- Naravno da se ne plašim, šta ti je, samo ne mogu da se vozim u haljini očigledno - pff pre bih sletela s tog istog motora, nego priznala da se plašim nečega.
- Pa dobro, skinuću ti je ako hoćeš - ugao usana mu se nasmeši dok me nimalo providno odmerava. Odalamim ga torbicom da bi prestao da zuri.
- Skinuću ja tebi taj smešak kad te zviznem jednom - kažem ljuto dok on nastavlja da se smeje.
- Dobro, može ovako, ti samo podviješ tu haljinu ili zavežeš je napravi kao kombinezon - promatra moju haljinu kao neka krojačica i traži rešenje problema.
Uradim ja to, i haljina stvarno postane flexibilna ovaj bi mogao u švalje da ide ako zakaže kao pevač.
- Svejedno ne mogu - ne sedam na taj motor, nema šanse.
- Jao šta ti sad ne valja? - pita dok ja pokušavam da smislim šta sve može da predstavlja problem.
- Ja... ovaj, ja sam prehladjena ne smem da se vozim sa otvorenim prozorima a kamoli na motoru, tako da ništa - slegnem ramenima kao da mi je stvarno žao što ne mogu.
- Prehladjena, kažeš? Nisam primetio - proučava me sumnjičavo.
- Apćihaaa - lažno kinem da bi za uverila ali po faci mu vidim da mi ne veruje ni dva posto.
- OKEJ, POBEDIO SI IDEMO - upravo sam pristala na vožnju u smrt. Ljudi drago mi je što sam vas poznavala sve, Mihajlo ja sam pojela poslednju krofnu juče evo priznajem, Mila umazala sam ti pantalone kečapom ali nisam namerno stvarno, a mama i tata onaj put nije Mihajlo pokvario mikrotalasnu već ja.
- Alo mala penji se - prekine me David tj od sada Mario u mojim oproštajnim mislima.
Sela sam iza njega nameštajući svoj "kombinezon" i mrmljajući oče naš.
- Uhvati se za mene - kaže i podigne ruke da ga zagrlim.
- Neću - ja njega da grlim, ne pada mi napamet.
- Kako bre nećeš, moraš, neću da te nosim na duši - svakako ćeš me nositi na duši, kad poginemo jer je sve ovo tvoja ideja.
- Mora se samo umreti i roditi go - ponovim njegove reči i uhvatim se pozadi za motor kao momci u filmovima kad ne žele da liče na gejeve.
Nasmešim se pobednički jer sam ga iznenadila svojim gestom. Ubaci i prvu i krene, a ja poletim napred jer se nisam baš dobro držala. Završim pribijena uz njega grleći ga toliko da mislim da nema vazduha više.
- Vidim da si se predomislila - sad se on smeje pobednički.
- Ćuti i vozi - uh kako me nervira.

David pov

Hladan vetar uvlači mi se ispod jakne gde je ova smestila svoje ruke. Stegla me, dušu sam ispustio ali vidim da se plaši pa neću da joj kažem da olabavi. Smešno mi je kako je sve uradila da ne sedne sa mnom na motor, ali nije htela da prizna da se plaši, pa je sela. Kakva je ovo devojka? Pitam se da li priča istinu, da li stvarno ne zna ko sam ja? Dok sam "depresivno" po njenim rečima sedeo na stepeništu sa zadnje strane kluba, skrivao sam se od novinara i rulje devojaka koje su poletele na mene da se slikaju i uzmu koji deo odeće kao suvenir. Možda ne zvuči toliko strašno, ali verujte mi gore su nego tigrovi. Razmišljao sam o tome kako zapravo ne znam da li je ijedna devojka bila sa mnom zbog mene ili zato što sam ja David Rotko i zato što sam malo prelep. Ne znam kako sam uopšte došao na tu temu razmišljanja ali kad sumiramo sve devojke sa kojima sam bio sve su imale koristi što su sa mnom i non stop su želele da se slikamo da bi one to mogle da objave na društvenim mrežama na kojima bi postale popularnije zbog mene. Onda je došla ova Jana, kao s neba da je pala, dobro saplela se o mene, ali došla je i rekla da me ne zna? Kao zaista? Prvo joj nisam verovao ali onda sam video da samo želi da me se reši a što bi tako reagovala da zna ko sam? Ko mene još želi da se reši ma hajde. Onda mi je sinulo da je ona možda jedina koja bi mogla da me zavoli ovakvog kakvog jesam bez obzira na činjenicu da sam mega slavan. U trenutku kad sam izgovorio svoje novo ime, shvatio sam da će jednom morati da sazna ko sam zapravo, ali želim makar na kratko proživim neke momente za koje znam da su pravi i istiniti. Ako ona to može da mi pruži, prihvatiću čak i njenu prirodnu nadrkanost na mene, no problemo.
Stižemo na meni poznato odredište, i ja pokušavam da se izvučem iz stiska ove zmije.
- Vazduh, vazduh... - pravim se da se p borim za vazduh a Jana skoči ko oparena na to i pogleda me ljutito.
- Aw jadničak ne može da izdrži stisak jedne devojke bubica mala - krene da igra na kartu moje muškosti i krene da se smeje jer vidi moju uvredjenu facu. JA NE MOGU DA PODNESEM STISAK? Eh dušo igraš se sa pogrešnim dečkom. Zaletim se uhvatim je za noge i prebacim preko ramena a odavde imam divan pogled na njeno dupe što i nije tako loše.
- Alo, kretenu, šta radiš pusti meee - krene da se koprca a ja je samo lupim po dupetu.
- KAKO SE USUDJUJEŠ DA PIPAŠ MOJU GUZČETINU, SPUŠTAJ ME DOLE MANIJAČE JEDAN - hahahahhahahahaha kakav je ovo rečnik?
- Ispovraćaću ti se po tom markiranom dupetu ako me ne spustiš istog trenutka - uu kakve su ovo pretnje.
- Dobro, dobro evo spuštam te ionako smo stigli - kažem i spustim je.
- Stigli gde? - pita pre nego što i pogleda oko sebe.