Nebo puno zvezda

Prolog

Mia je po poslednji put bacila pogled po stanu u kom je živela sa svojim roditeljima, a onda pogledala u dve socijalne radnice koje su stajale i čekale je. "Spremna sam.", tiho je rekla. Sa sobom je ponela svoje stvari, jednu porodičnu fotografiju i plišanog medveda, kojeg joj je majka kupila kad je imala svega tri godine.

Jedna od njih joj se nasmešila. "Ovo će biti samo privremeno, dok ne nađemo nekog od rodbine, ko će biti raspoložen da te primi.", jedna je utešno rekla.

Klimnula je glavom i bez reči krenula za njima. Napolju je padala dosadna, jesenja kiša. Ušla je u automobil i zagledala se kroz prozor. Do pre sedam dana bila je sasvim normalna, vesela i zaljubljena sedamnaestogodišnjakinja, jedinica i mezimica svojih roditelja. Otac joj je bio čuveni advokat, majka domaćica, koja je njihov stan pretvarala u carstvo ljubavi i topline. I sve je to nestalo preko noći, zbog jednog pijanog tatinog sina. Tu prokletu noć njeni otac i majka su se vraćali od nekih prijatelja, na samo dvadesetak minuta od njihovog stana, kada je nenormalnom brzinom na njih naleteo momak nešto stariji od nje. Pijan i bez dozvole. Otac joj je poginuo na licu mesta, dok joj se majka još tri dana borila za život. Oca je sahranila na Bežanijskom groblju, a majku na Lešću, jer na Bežaniji nije bilo mesta u delu za pripadnike islamske veroispovesti. Srce joj se cepalo na pola zato što ih je razdvajala, ali drugog izbora nije bilo. Otac joj je bio pravoslavac, majka muslimanka, pokrivena vernica, koja je klanjala svih pet namaza. Voleli su se i poštovali, a Mii su ostavili izbor, kad za to bude spremna, da sama odluči koju će veru primiti. Desetak minuta kasnije, našla se u jednoj sobi. Tmurnoj i tamnoj poput vremena napolju. U njoj su bile još četiri devojčice njenog uzrasta, ali njoj zaista nije bilo do upoznavanja i priče, pa je samo legla na krevet za koji su joj rekli da je njen, pokrila se preko glave i zatvorila oči. Želela je samo da spava i da bar na tren zaboravi na sve. Dva dana kasnije je stajala kraj otvorenog prozora, pušila i gledala van. Dosadna kiša nije prestajala. "Mia..."

Trgla se, bacila cigaretu kroz prozor i okrenula se. Ispred nje je stajala Dragana, socijalna radnica koja je sve vreme bila uz nju i pomogla joj da sahrani svoje roditelje. Nekako joj se osmehnula. "Drago mi je što Vas ponovo vidim."

"I meni takođe, Mia. Bili smo kod roditelja tvoje majke, tvojih bake i deke i..."

"Odbili su da me prime?", mirno je upitala. "Rekla sam Vam da je to gubljenje vremena, nikad mami nisu oprostili što se udala za nevernika. Nisam ih nikad ni videla.", mirno je rekla, kad je žena klimnula glavom.

"Da, ali naše je bilo da probamo. Pogotovu što bi to potrajalo samo sedam meseci, nakon tvog punoletstva bi mogla da se vratiš svojoj kući. Međutim, jedva da su me i pustili da kažem šta imam, pre nego što su me isterali iz kuće. Mislili smo da bi to bilo najbolje rešenje, kako bi ovde uspela da završiš treću godinu."

Uzdahnula je. "Šta je tu je, ovde ne mogu da ostanem?"

Dragana se osmehnula i pokazala rukom da sedne, pa i sama sela na jednu od stolica. "Možeš, ali to nije najsrećnije rešenje."

Posprdno je frknula. "Ništa srećno nema u svemu ovome, gospođice Dragana. I, pošto je jedina moja rodbina odbila da me primi, šta ćemo sad?"

"Pa, nije baš da su ti oni jedina rodbina. Tvoj deka sa očeve strane je pristao istog momenta kad smo ga pozvali. Međutim, on se nalazi u Crnoj Gori. Škola je pristala da ti, ukoliko ti budeš želela da pođeš njemu, dozvoli da pređeš na vanredno školovanje i da dolaziš u Beograd kako bi davala ispite."

Mia ju je zabezeknuto pogledala. Njen otac joj je govorio da su njeni baka i deka, a njegovi roditelji, davno pomrli i nikad nije želeo da priča o njima. "Kakav deka? Oni su umrli, pre mog rođenja."

"Grešiš, Mia. Ne znam zašto tako misliš, ali tvoj deka je vrlo zdrav i vitalan. Imaš vremena, odluči. Moj broj imaš, pa mi samo javi.", Dragana je rekla, ustala i krenula ka vratima.

Mina je na brzinu pogledala oko sebe. Njene cimerke nisu bile loše devojke, bile su baš kao što je bila i ona pre ove nesreće, vesele i brbljive. Njoj to sad nije prijalo, želela je da se skloni odavde, od njih i njihovog smeha. "Gospođice Dragana..." Zastala je i pogledala je. "Odlučila sam. Želim da idem u Crnu Goru. Samo želim da me pustite da večeras odem da se oprostim sa društvom."

Dragana se osmehnula i klimnula glavom. "Reći ću upravnici da ti da dopust i rezervisati kartu za prvi autobus. Ja ću te odbaciti na stanicu."

Uzvratila joj je osmeh. "Hvala Vam."

Klimnula je glavom i izašla van. Bilo je nešto posle osam kad se našla sa drugaricama. Sve četiri su je zagrlile i jako je stegle. Jedino su one, Miin dečko i Dragana bili na sahranama njenih roditelja. "Kako si?"

Slegnula je ramenima. "Pokušavam da ostanem normalna. Zadnja tri dana sam bila u domu, ali od sutra će se to promeniti. Deka sa tatine strane je pristao da me primi sebi."

"Pa to je super."

Uzdahnula je. "Nadam se da jeste, nikad ga nisam videla. Živi u Crnoj Gori."

"Odlaziš?"

Klimnula je. "Dok ne postanem punoletna, posle ću videti."

"Jesi li javila Damnjanu?"

"Za sat vremena ćemo se naći."

Posedele su još malo, a onda se uputila polako ka njenoj i Damnjanovoj klupici. Već ju je čekao kad je došla. Ustao je sa klupice, zagrlio je i poljubio je. Bio je svega tri godine stariji od nje. "Kako si?", zabrinuto je upitao.

Slegnula je ramenima, sela na klupicu i zapalila cigaretu. "Dobro sam, bar se trudim da budem. Došla sam da se pozdravimo."

Zbunjeno ju je pogledao. "Da se pozdravimo?"

Klimnula je glavom. "Jedini član porodice koji je pristao da me primi je tatin otac, ali on živi u Crnoj Gori. Narednih sedam meseci ću provesti tamo.", tiho je rekla, sela na klupicu i zapalila cigaretu.

Seo je do nje, zagrlio je i pogledao je. "Ne moramo raskidati, brzo će to proći."

Osmehnula se. "Nisam ni mislila da raskinemo, svakako ću dolaziti ovde da dajem ispite, čućemo se i porukama."

Bilo je nešto posle ponoći kad su se rastali uz obećanje da će se redovno čuti i da će je on čekat. Stala je kraj prozora i zagledala se van. Pa, ako ništa drugo, bar ima jednog rođaka kojem je stalo da joj pruži dom ovih par meseci. Nije sve ni tako crno, pomislila je, a onda legla u krevet i sklopila oči.