Nebo puno zvezda

Dvanaesto poglavlje

"Čuješ li ih?"

Uzdahnuo je i klimnuo glavom. "Samo ih ignoriši."

Ustala je iz kreveta i stala kraj prozora. "Ne čuje ih niko osim nas, Despote."

Ustao je, zagrlio je sa leđa i nežno je poljubio u vrat. "Možda zato što smo se jedini usudili da uđemo u tu vodenicu."

"Ili možda žele nešto od nas.", rekla je i pogledala ga.

Uzdahnuo je. "I ti bi sad išla da to proverimo?" Klimnula je glavom. Gledao ju je par sekundi, a onda se odvojio od nje i povukao je van iz sobe. "Luđi sam ja od tebe, luđi! Oblači kaput.", progunđao je i krenuo da navlači svoj.

"Nećemo valjda ovakvi napolje?"

"Niko nas neće videti.", progunđao je. Navukla je kaput, zakopčala ga, a onda ga uhvatila čvrsto za ruku. Izveo ju je van i krenuo da upali svetlo na telefonu, kad ga je povukla za ruku i pokazala mu jarko beličasto svetlo u sred šume. Pogledao ju je, jače joj stisnuo ruku, pa je poveo. "Ukoliko se bio šta desi, beži i ne osvrći se, u redu?"

Klimnula je glavom, a u sebi ga oterala dođavola. Ne bi ga ostavila samog, šta god da se desi. Kako su se približavali vodenici, tako je iz nekog razloga njena uznemirenost nestajala. "Ne plašite se, priđite."

Mia je poskočila, pa se još više privila uz Despota. U tom trenutku je shvatila kolika je ovo glupost bila, ali sad više nazad nije bilo. Raširila je oči kad je ugledala prelepu devojku, duge crne kose, očiju plavih poput njenih u snežno beloj haljini. Čudno, haljina je bila nalik venčanici. "Dobro veče.", promumlala je. Despot ju je zabezeknuto pogledao, kao da je hteo da joj kaže da se upravo nalaze ispred natprirodnog bića, a ne na kafici sa njenim drugaricama.

"Mia, Mia, nisam mogla ni da zamislim da si toliko lepa. Ti, da je čuvaš, da ne bi upoznao ono što je onaj danas, jel ti jasno?"

Zaklimao je glavom. Bio je poprilično u šoku i nije znao ni šta treba da kaže, niti šta ovo stvorenje hoće od njih. "Ko si ti?", Mia ju je oprezno upitala.

I opet onaj smeh, koji su čuli ono jutro. "Saznaćeš, jednog dana. Sad me dobro slušajte. U velikoj si opasnosti, Mia. Šta god da radila, ne veruj nikome osim ljudima iz ovog sela. Oboje ste u velikoj opasnosti i oboma različiti ljudi žele zlo. Pet dana pokušavam da te dozovem, dobro je kad si shvatila. O tebi neću ni da pričam. Pet godina. Ni ne zaslužuješ pomoć, ali šta ću, sviđaš se Mii."

Mia je pogledala u Despota, a on u nju. Mora da su sišli sa uma, za ovo nema drugog logičnog objašnjenja, pomislila je, pa ponovo pogledala u devojku. "Ko nam želi zlo?"

"To ja ne mogu da vam kažem, ali mogu da vam pomognem. Zato me sad pažljivo slušajte. Šta god da radila, odavde ne idi..."

"Moram u Beograd na ispite."

Svetlo oko devojke je počelo da treperi. "Ne moraš ništa, ne ako želiš da živiš!", ljutito je rekla.

Mia je progutala, samo joj je falilo da navuče gnev bića ispred sebe na sebe. "Dobro, ne moram.", pomirljivo je rekla.

Treperenje je istog momenta prestalo. "Odlično.", zadovoljno je rekla. "Znaćete ko su kad dođu u selo, udružiće se i doći zajedno. Dovedi ih ovde, Mia, ali dođi na konju. Dovešćeš ih meni i istog momenta, što brže možeš, odjahaćeš. U redu?"

Mia je žestoko zaklimala glavom. "U redu."

Pogledala je u Despota. "Isto važi i za tebe. I nešto mnogo bitno, čekaće trenutak kad ne budete zajedno, želeće tebi da se osvete, tako što će njoj nauditi. Oženi je i ne odvajaj se od nje."

Miu je u tom trenutku uhvatio histeričan napad smeha. Nije mogla da ga suzdrži, ma koliko se trudila. Despot ju je privio uz sebe i jako je zagrlio. "Učiniću tako, ona je samo malo...", krenuo je pa zastao da nađe prave reči opravdanja za Miu. Nije želeo da se ovo biće naljuti, nije bio siguran ni šta je, ni da li bi bio u mogućnosti da je zaštiti, ukoliko biće pobesni.