Nebo puno zvezda

Sedamnaesto poglavlje

Otključala je vrata stana i napravila grimasu, kad ju je zapljusnuo ustajali vazduh. Ovaj stan je nekad mirisao na kolače i ručak, koje je njena majka spremala. Mirisalo je na čisto. Stresla se, umesto topline, u stanu je bilo hladno. Napravila je taj korak, ušla unutra i upalila svetlo. "Sad ću odvrnuti radijatore, pa će biti toplije.", promrmljala je i pohitala ka prvom. Sve od sebe je davala da skloni sećanja i osećanja, kako se ne bi raspala i rasplakala.

Despot je zatvorio vrata za njima i zabrinuto je gledao. Znao je kakva se borba odvija u njoj. "Mia..."

Okrenula se i pogledala ga. Oči su joj bile pune suza, koje je silom pokušavala da zadrži. Prišao joj je, privukao je sebi i jako je zagrlio. "Dobro sam."

"Nisi, Mia i to je u redu. Želiš li da dođemo neki drugi put?"

Duboko je udahnula, pa odmahnula glavom. "Ne, ukoliko bilo šta postoji, to moramo danas naći, Despote.", progunđala je. "Staviću nam kafu, dok se stan malo zagreje."

Uhvatio je za ruku, zadržao je i naterao je da ga pogleda. "Ja sam tu, sa tobom."

Osmehnula se, približila mu se, a onda spustila šake na njegove grudi i pogledala ga u oči. "Znam, zato se i smejem.", prošaputala je.

Nežno ju je pomazio po obrazu, a onda je sagnuo glavu i zahtevno je poljubio. "Skuvaj tu kafu.", promrmljao je kad ju je pustio

Nasmejala se i otišla u kuhinju. Na trenutak joj se učinilo da je videla majku kraj šporeta, a onda je otresla glavom, pa prišla šporetu. Dohvatila je džezvu, sipala vodu, pa stavila kafu da se kuva. Zakuvala je, sipala je u šolje, pa ih ponela ka dnevnom boravku. Stavila ih je na stočić, a onda sela do Despota i uvukla mu se u zagrljaj. "Rekli su mi da, pošto odlazim u Poseljane, zavrnem radijatore, kako ne bi došlo do katastrofe.", progunđala je.

Jako ju je stegao uz sebe. Njemu i nije bilo toliko hladno, pa je pretpostavio da nju muči ona druga hladnoća. Hladnoća praznog stana, koji je nekad bio porodičan. Isto ono što je i njega mučilo i zbog čega nikad nije ušao u porodičnu kuću, nakon ubistva svoje porodice. "Ugrajaće se. Misliš li da ćemo naći nešto ovde?"

Slegnula je ramenima. "Ne znam, Despote. Najgore od svega je to što možda u njegovoj kancelariji ima nešto, ali tamo se ne smemo pojaviti, radi naše sigurnosti."

Pogledao ju je. "Mi ne možemo, ali ima ko može, ako si spremna da provalimo u kancelariju tvog oca."

Bledo ga je pogledala. "Mi da provalimo?"

Odmahnuo je glavom. "Za lovu ćemo lako naći ko bi to uradio."

Zapalila je cigaretu, nekoliko trenutaka ga gledala, a onda klimnula glavom. "Spremna sam. Spremna sam na sve, kako bih nam spasila glave."

Nasmejao se. "Prvo ćemo da pogledamo ovde, ukoliko ništa ne nađemo, pogledaćemo i u njegovoj kancelariji."

Klimnula je. Popili su kafu, a onda je Mia skinula kaput, duboko udahnula i pogledala ga. "Da krenemo od njegove radne sobe?" Klimnuo je glavom i ustao, pa krenuo za njom. Ušli su unutra i počeli da preturaju. Pokušala je da otvori jednu fijoku, ali ne bila zaključana. "Zanimljivo. Despote, dođi."

U sekundi se našao kraj nje. "Znaš li možda gde je držao ključeve?"

"Uvek su bili uz njega. Čekaj, u njihovoj sobi sam ostavila kesu, koju sam dobila nakon njihove smrti.", promrmljala je i potrčala tamo. Krenula je da pretura po kesi. Ruke su počele da joj se tresu, kad je shvatila da je sve tu, osim ključeva. "Nema ključeva.", promrmljala je kad se vratila nazad.

Despot se okrenuo i pogledao je. Prišao joj je, smestio je na stolicu, a onda kleknuo ispred nje i pogledao je. "Jesi li sigurna da ih je poneo sa sobom?"