Nebo puno zvezda

Dvadeset deveto poglavlje

"Deco, da li ste dobro?", Milo je zadihano upitao, kad je stao kraj njih.

Mia je duboko uzdahnula, pa podigla pogled ka deki. "Jesmo. Mamin brat, njegov prijatelj i Biljana, tatina ljubavnica.", promrmljala je, kad je videla kako svi gledaju u troje ljudi, koji su ležali na podu.

Milo ju je pogledao. "Šta se desilo?"

"Tražila je razgovor, došla je sa njima. Hteli su na silu da me odvedu, ali... Ne znam, nešto su videli u toj vodenici i sve se desilo kao i prošli put.", primrmljala je.

Klimnuo je. "Jeste li pozvali policiju?"

Odmahnula je glavom. "Sad ćemo. Despote..."

Slatko ju je poljubio, podigao je sa sebe, a onda ustao. "Ti pozovi policiju, ja ću ih vezati. Ne pada mi na pamet da dopustim da pobegnu kad dođu sebi.", progunđao je.

Začula je duboke uzdahe kad je sasvim normalno ušao u vodenicu. "Nije ukleta, bar ne za nas. Nešto nas tamo štiti. Sve nas.", tiho je rekla, s onda uzela telefon i okrenula broj policije. Objasnila je čoveku na telefonu situaciju i on je rekao da će patrola biti gore što brže bude mogla. "Doći će najbrže što mogu."

Milo je klimnuo glavom, pa pogledao u Despota. "Hajde, povedimo ih kod mene, nećemo stajati ovdije."

Despot je klimnuo glavom, ćušnuo nogom jednog, pa drugog. Mia je prevrnula očima, otišla ponovo po onu kantu, napunila je vodom i prosula po njima troma. Milo je duboko uzdahnuo. Njegova unuka je zaista imala njegovu narav i bilo mu je i više nego drago što je žensko, u suprotnom iz zatvora izlazila ne bi. Otvorili su oči, nekoliko sekundi samo razgoročeno gledali, a onda je Biljana počela da vrišti i pokšala da pobegne, međutim Mia ju je uhvatila za kosu i zadržala je. Ova dvojica su samo odmahivala glavama i nešto nerazumljivo mrmljali, ali nisu mogli da se pomere. Iz nekog razloga, telo im je bilo prikovano za zemlju. Despot ih je podigao i počeo da ih vuče ka Milovoj kući. Sve vreme su se saplitali o sopstvene noge, dok je Biljana išla iza njih, vriskala, kukala i plakala na sav glas. "Nisam kriva, nisam! Voleli smo se, zato sam mu rodila dete. Želeo je sina, ja sam mu ga podarila, ja! Nisam kriva!", kroz vrisku je govorila.

Mia je skupila usnice i sklonila pogled, kako bi sakrila tugu. "Nije pri sebi, dijete, ne obraćaj pažnju na nju.", baka Kata je nežno rekla.

Osmehnula joj se. "Mislim da priča istinu."

"Nikad nije ni voleo onu bulu, mislio je da će se dočepati njihovih para, da će lakše napredovati u karijeri. Ni to nije mogla da mu pruži, samo sam mu ja sve to pružila. Samo ja!"

Osetila je dekinu ruku na ramenu i tužno mu se osmehnula. "U redu je, deko. Dobro sam.", tiho je rekla.

"Zaista misliš da priča istinu?"

Klimnula je. "Znam da priča istinu."

Despot ju je zabrinut pogledao. "Da li je samo zbog tebe pristao da brani tvog brata ubicu?", Mia je najednom upitala. Nije bila sigurna da će dobiti odgovor, ali nije mogla ni da propusti priliku da pita.

Pogledala ju je i Mia zamalo nije ustuknula. Taj pogled nije bio pogled normalne osobe, tačno joj se u pogledu videlo da ima još neko sa njom. "Naravno da ne. Tu je bila i osveta njegovom ocu."

"Njegovom ocu?", tiho je upitala.

Zaklimala je glavom. "Otac mu je ubio dedu tog Vulovića, zato ga je oslobodio."

Mia je pogledala u deku. Progutala je suze, kad je videla bol na njegovom licu. Istog momenta se pokajala zbog pitanja. "Deko..."

"U redu je, Mia.", tiho je rekao i pomilovao je po kosi.