Nebo puno zvezda

Šesto poglavlje

"Mia, sine, jesi li dobro?", Milo je zabrinuto upitao, kad je zadiha uletela u kuću.

Klimnula je glavom. Srce joj je još uvek toliko lupalo zbog tog poljupca, da je imala osećaj da će iskočiti iz grudi. "Dobro sam, samo sam se zanela u šetnji i zaboravila na to da će uskoro mrak, a nisam želela da se zabrineš, pa sam trčala."

Čovek se nasmejao, ovo dete mu je iz dana u dan pokazivalo da je pravi anđeo. "Dobro, dobro. Idi, operi ruke i dođi da jedemo."

Klimnula je glavom i učinila kako je rekao. Sela je za sto i pogledala ga. "Šta ti misliš o onome što su policajci rekli, deko?"

Uzdahnuo je. "Ne znam, dijete. Možda su u pravu, a možda je to ipak bila samo nesreća. Ja tvog oca gotovo da nijesam ni poznavao, iako mi je bio sin. Otišao je odavde kad je bio tvojih godina i nikad ga više nijesam vidjeo, osim onda kad sam vidjeo tebe."

"Razumem. Znaš, kad budeš hteo, možeš mi reći zbog čega je otišao. Nemoj da misliš da insistiram, samo... Pa, ja ništa ne znam o njegovom životu pre mame i mene. Mama mi je oduvek pričala o svom detinjstvu, tata se ponašao kao da nije ni postojao dok nije upoznao mamu."

Čovek je uzdahnuo i pogledao je. "Završila si sa jelom?", upitao je. Klimnula je glavom. Pomislila je da ga je uvredila, možda i naljutila, pa joj je bilo krivo. Trebala je da ćuti. "Odlično, neka toga tu, obuci se, pa idemo da prošetamo malo po selu. Može?"

Klimnula je glavom, obukla kaput, obula se i krenula za njim. Napolju samo što nije pao mrak i bilo je još hladnije nego sinoć. "Zapali slobodno."

Bledo ga je pogledala. "Kako si znao?"

"Ispod tvog prozora ima milion pikavaca. Čisto sumnjam da neko dolazi tu da bi pušio."

Pocrvenela je. "Nisam znala kako da ti kažem, izvini."

Pomazio ju je po kosi. "U redu je, Mia. Nije da podržavam, mlada si ti za to, ali ne želim da ti ja branim. Jel ti otac znao?"

Pocrvenela je do korena kose. "Nije, ni majka nije znala. Kao ni za Damnjana."

Milo je izvio obrvu. "Damnjan?"

"Moj dečko. Mislim, bar mislim da mi je još uvek dečko. Poslednji put smo se čuli pre tri dana."

"Zašto?"

Slegnula je ramenima. "Ne znam. Dobar je, bio je sve vreme uz mene kad su tata i mama poginuli, ali... Ovo mesto me je toliko preokupiralo i očaralo, da nemam želju da se vraćam u Beograd, a u tom slučaju, ne vidim smisao nastavljati bilo šta."

Klimnuo je. "Apsolutno se slažem, ali želiš li savjet?"

Pogledala ga je. "Mislim da bi mi dobro došao.", progunđala je.

"Slijedeće nedjelje svakako ideš za Beograd, sačekaj da vidiš kako ćeš se osjećati kad se vratiš tamo. Ukoliko bude isto, raskini sa njim oči u oči. Sve drugo je kukavički, Mia."

Klimnula je glavom. "U pravu si."

"Zašto nisi rekla svojima za tog momka?"

Uzdahnula je. "Bili su zaista dobri roditelji, puni ljubavi i razumevanja, ali... Mama je bila drugačije vaspitana, od mama mojih prijateljica. Znalo se, mogu da imam dečka, ali onog trenutka kad budem želela da se udam. Nije baš da mi je bilo do udaje sa šesnaest godina, niti njemu do ženidbe u devetnaest. Znala sam da bi bilo velikih problema, pogotovu što ju je tata uvek i u svemu podržavao, pa sam rešila da ih zaobiđem.", progunđala je.

Milo je klimnuo glavom. "Razumem. Ovako ćemo. Ukoliko se ipak odlučiš da nastaviš da se viđaš sa njim, ja ću morati da ga upoznam. U redu?"

Klimnula je glavom. "U redu, deko."