Nebo puno zvezda

Devetnaesto poglavlje

"Misliš li da je bio iskren?", upitala je Despota kad su se našli vani.

Pogledao ju je i klimnuo glavom. "Govor tela govori da jeste. I u očima mu nema ni ljutnje, ni mržnje, već boli, Mia."

Klimnula je. "I meni je tako delovao, ali mi nikako iz glave ne izlazi tetkino upozorenje da ne smemo nikome da verujemo.", promrmljala je.

Uzdahnuo je i klimnuo glavom. "I meni, Mia, nećemo mu verovati svakako, samo sam rekao svoj utisak nakon razgovora sa njim."

Klimnula je i pogledala ga. "Jesi li spreman da odemo tvojoj kući?"

"Prvo idemo negde da popijemo kafu, a onda idemo tamo."

Klimnula je, uhvatila ga za ruku i krenula za njim. Razumela je da želi da odloži još malo. Znala je da nije spreman, kao što ni ona nije bila spremna na ono što je saznala. Seli su u prvi kafić na koji su naišli, naručili kafe i pogledali se. "Znaš, ne moramo, ukoliko nisi spreman. Nastavićemo sa onim što znamo.", nežno je rekla.

Osmehnuo se i odmahnuo glavom. "Moramo, Mia. Neću dozvoliti da ostanem i bez tebe. Na žalost, od početka sam se bavio osvetom, ne uzrokom i sad je vreme da se suočim sa tim."

Klimnula je glavom. "Znaš šta mi je palo na pamet?"

Izvio je obrvu, zapalio cigaretu i dobacio joj. "Šta?"

"Da bih trebala da posetim onog što je udario u mamu i tatu. On sigurno nešto zna, Despote."

Oštro je odmahnuo glavom. "Ne dolazi u obzir. Istražićemo, saznaćemo sve što budemo morali, ali nikad neću dozvoliti da se nađeš u opasnosti. Čak i kad bi se suočila sa njim, misliš da bi ti rekao istinu?"

Duboko je uzdahnula. "Nemam pojma, Despote."

"Ne bi, Mia. Njemu jedino odgovara da bude završeno na tome da je bila obična saobraćajna nesreća. Dobiće dve do pet godina zatvora i nastaviće svoj život, verovatno sa mnogo više para, nego što je imao pre odlaska u zatvor. Naravno, pod uslovom da je plaćen za ubistvo. U suprotnom, od njega svakako nemamo nikakve koristi, osim što će ti to naneti bol."

Uzdahnula je i klimnula glavom. "U pravu si."

Uhvatio je za ruku i nežno je pomilovao. "Ne brini, biće sve u redu."

Klimnula je. "Znam da hoće, mislim da smo oboje izgubili i previše da ne bi bilo.", tiho je rekla.

Klimnuo je. "Jesi li popila?"

"Jesam."

Platio je, a onda je uzeo za ruku i poveo je ka taksi stanici. Malo manje od pola sata kasnije su se nalazili na periferiji grada ispred ogromne, elegantne kuće. Elegantne, ali obraslog dvorišta u travu i korov. Raširila je oči, pa pogledala u Despota. "Ovo je tvoja kuća?"

Pogledao je, pa klimnuo glavom. "Jeste. Hoćemo li da uđemo?"

Uhvatila ga je za ruku i jako je stegla. "Samo ako si spreman."

Pogledao ju je i osmehnuo se. Po prvi put je zaista mogao da kaže da je spreman da ponovo uđe i tu kuću. Bio je spreman zbog nje, jer mu je bila previše dragocena, da bi je izgubio. "Spreman sam.", promrmljao je, jače je stegao za ruku, otvorio kapiju i poveo je ka ulazu. Na trenutak mu je ruka zadrhtala, dok je otključavao vrata. Otvorio ih je, duboko uzdahnuo, pa zakoračio unutra. Sećanja su počela da naviru, svaki trenutak u ovoj kući je bio pravi blagoslov. Bili su ono što bi svako poželeo da ima, srećni. Imali su novac, stečen na legalan način, imali su međusobnu ljubav, bili su zdravi i složni. Sve do tog prokletog dana, kad je ostao bez njih.

Mia je ušla za njim, tiho zatvorila vrata, a onda ga pustila da par minuta samo besciljno luta po kući, izgubljen u svojom sećanjima. Zatim mu je prišla i spustila šaku na njegovu. "Jesi li dobro?"