Nebo puno zvezda

Dvadeset peto poglavlje

Sutradan su otišli, raspitali se o potrebnim papirima, a onda zakazali za subotu u podne. Zatim su otišli di Adinih roditelja, pokupili konje, pa ih pozvali i na venčanje. Svratili su i do "Silstrije", brod restorana, dogovorili se sve s vlasnikom, pa je samo ostalo još da mu jave da li će svi sići do restorana, ili će samo oni pokupiti hranu kad dođu dole. "Hoćeš na kafu?"

Zasmejao se. Ova mala više ne može bez njega, u to je bio sto posto siguran. Imao je mnogo posla za obaviti, ali je klimnuo glavom. "Hoću.", promrmljao je. Ostavili su konje u štali, a onda krenuli ka kući.

"Deko!", ciknula je kad je ušla unutra, pa se bacila tom nežnom starcu u zagrljaj. Tek sad je zaista shvatala koliku je ludu sreću imala što su je oni idioti odbacili odmah na početku i što je došla baš kod njenog dede.

Nasmejao se i jako je zagrlio, pa je poljubio u teme, a onda se pozdravio sa Despotom. "Jeste li sve završili?"

Uzdahnuo je i klimnuo glavom. "Sve što treba je da i ti potpišeš da se slažeš da se ona uda za mene, ostale papire smo već imali. Zakazali smo za subotu."

Milo je izvio obrvu, pokazao im da sednu, pa ih pogledao. "U redu, razumem da treba da požurimo, ali toliko brzo? Vidiš, ja ne želim da ona samo tako napusti ovu kuću i..."

Despot se nasmejao. "I neće, Milo. Venčanicu je već kupila, sa vlasnikom brod restorana sam se dogovorio da mu sutra javim da li će se ručak dole obaviti, ili ćemo morati da ponesemo gore, nisam siguran da će svi iz sela moći sići dole. Večeras pozovi sve na večeru i obavićemo veridbu. Emir i Ada će nam biti kumovi."

Milo je zatreptao. Ovom momku se očigledno žurilo da se oženi njegovom unukom. Pogledao je u Miu i shvatio da i sama treperi od iščekivanja. Nasmejao se i klimnuo glavom. "U redu, poslije ćeš mi reći koliko je koštala vjenčanica i šta želiš za miraz. O tome nema rasprave, Despote, moja unuka će odavde otići kako dolikuje.", tvrdoglavo je rekao.

Despot je uzdahnuo. Njemu nije trebao nikakav miraz, samo Mia. Pogledao ju je. Nacerila se. Shvatila je o čemu je razmišljao. "U redu, deko, ti plati venčanicu, a tetkin miraz ću uzeti ja."

Milo je prevrnuo očima. "To je staromodno i..."

"I ja to želim. Nisam je upoznala, ali... Mislim da ništa nema veću vrednost od toga, iako ne znam ni šta ima unutra."

Milo je progutao knedlu emocija. "U redu, onda neka tako bude. Ništa, idem u komšiluk da ih pozovem na večeru, a ti nam dijete skuvaj kafu.", promrmljao je i šmugnuo van. Nije želeo da vide njegove suze, suze i tuge i radosti. Tuge što nije uspeo da sačuva svoju ženu i ćerku, što one nisu tu da vide Miu i sreće što je bar on dočekao da je upozna i vidi kakvo veliko srce ta devojka ima.

Mia je pažljivo spremala večeru za sve te drage starce, dok je tiho slušala muziku i pevušila. "Jesi li pogledala šta ima u kovčegu?"

Zamalo nije ispustila tanjir sa predjelom, pa se okrenula i pogledala u tetku. "Teško da će mi biti potreban, ako ovako nastaviš.", progunđala je i odmahnula glavom. "Nisam, ali sad sam planirala, samo da ovo stavim u frižider. Ne smeta ti, zar ne?"

Nasmejala se i odmahnula glavom. "Srećna sam što si to izabrala. Biću s' tobom dok budeš gledala, zanima me hoće li ti se svideti."

Mia se zasmejala, stavila predjelo u frižider, pa krenula ka svojoj sobi. Prasnula je u smeh kad je videla tetku kako stoji kraj kovčega i cupka. Otvorila ga je i pogledala unutra. Bio je pun do vrha. "Ovde ima svega."

Tužno se osmehnula. "Voljela sam i ja, znaš? Imala sam ljubav, veliku. Bio je tri godine stariji od mene, tu iz sela. Možda zvuči nemoguće, ali ovo selo je bilo puno omladine, a ja sam se zagledala baš u njega."