Kratki tekstovi

Posmatrač

Grane drveća vrpoljile su se na vetru, igrajući svoj ples u ovom hladnom svetu. Neka mesta obasjavali su zraci sunca, davajući tom prizoru čudan sjaj, ostavljajući posmatrače bez daha. Možda je na tim mestima postojala sreća pa su zraci odlučili da tu prodiru. Hladan, osvežavajući povetarac igrao se sa kosom prolaznika. Kiša koja je ostavila svoje tragove po putu, nije više bila prisutna. Iako je dan i dalje bio prisutan, kao i zraci sunca, ulične lampe su se upalile. Raznobojne kuće stajale su na svojim mestima. Čak i po ovakvom hladnom vremenu izgledale su predivno, baš kao i ljudi. Spolja nasmejani, a unutar sebe prazni, uništeni. Ovakvo vreme odisalo je nekakvom depresivnošću, praveći kontrast predivnom izgledu. Isto tako se moglo reći i za ljude. Tako predivni, a tako uništeni. Svako je vodio neku bitku u ovom životu. Neko se borio za život, dok je neko bio medju najsrećnijim ljudima, donoseći novi život na ovaj svet. Neko je možda upravo sada pripremao svoje samoubistvo, dok je neko ležao u bolničkom krevetu, čekajući taj presudni sekund kada će njegovo srce prestati da radi zauvek. Neko je sedeo u toplom krevetu, ispijajući toplu čokoladu, uz to i čitajući knjigu, a neko je prosio za komad hleba da bi preživeo. Ta suprotnost je bila veoma prisutna u ovom sebičnom svetu prljavih igara. Bol je užasnom brzinom menjala ljude. Neke ka dobrom pravcu, a neke ka lošem. Neki su poceli da pridaju značaj i najmanjim sitnicama, opažali svaki detalj, dok su neki pretvorili srce u nestvarni kamen. Neko bi dao sve za još jedan minut proveden u posmatranju spoljašnjeg sveta, dok je neko trošio svoje dragoceno vreme na čiste gluposti. Tužne i slomljene osobe su možda na svojim prozorima promatrale spoljašnja dešavanja, sa slušalicama u ušima dok ih je neka pesma odvodila u neki drugi svet jer nisu mogli da podnesu stvarnost koja ih je razarala. Neki su čekali taj tren kada će presuditi sebi jer nisu više mogli, došli su do krajnje granice kojoj je falilo još par sitnica da pukne. Život nikada nije bio fer, niti će biti. Ničiji život nije savršen. Neko je želeo da živi, ali jednostavno nije mogao da podnese stvarnost. Tamni oblaci polako su počeli da prekrivaju svetlo plavo nebo. Mrak je bio sve bliži iz sekunde u sekundu. Neko je želeo da dan duže potraje jer ga je mrak odvlačio u svoju tamu, terajući ga na najgore misli. Neko je jedva čekao da padne mrak, izlasci su bili prisutni u velikom broju. Postajalo je sve hladnije, vetar je postajao jači, ovoga puta većom brzinom pomerajući grane drveća koje su morale same da se priviknu na novi, zadati ples. Sitne kapljice kiše počele su da padaju, udarajući od površinu zemlje i stapajući se sa njom. Noć se polako bližila. Nekome je vreme značilo mnogo, a nekome baš ništa. Mrak je konačno bio prisutan, a zvezde su počele da se pojavljuju. Za nekoga je ove noći nova borba počela, neko se trudio da ne poklekle svojim demonima, boreći se iznova i iznova, dok je neko već bio u svom krevetu, tonući u miran san.