Gledaš svet kako se kreće, a ti stojiš. Ljudi se smeju, ti ne. Ljudi izlaze, ti ne. Ljudi uživaju u životu, ti ne. Ljudi su srećni, ti nisi.
Osećaš se kao da je ceo tvoj život greška. Osećaš toliku bol da su se tvoji dani pretvorili u "tamu". Ne znaš više ni sam koliko suza si isplakao. Nisi svestan da živiš.
Koja je svrha svega ovoga? Zašto se svi prave da ne vide koliko si, zapravo, nesrećan? Zašto je život imao ovakav plan za tebe? Koja je greška zbog koje ovoliko ispaštaš? Šta ako je to tvoje rođenje?
Umireš unutar sebe. Zatvaraš se u sobi kako niko ne bi video pravog tebe. Na neki način i ne postojiš, ali niko to ne zna, niko to ne primećuje. Niko nije zadužen da brine o propalom slučaju poput tebe, zar ne?
Čak i ako neko zna za sve ovo, govori kako te razume, gde je on kada ti najviše treba? Najlakše je reći da će sve biti u redu i da moraš da budeš jak, a da ti to možeš sada sigurno ne bi bio ovde - gde si. Surova istina.
Život ti prolazi pred očima, tvoje ruke su vezane i ti tu ne možeš ništa da učiniš. Bol je sve jača, znam. Suze su sve češće. Patnja je skoro pa neizdrživa. Zašto to niko ne primećuje?
