Kratki tekstovi

Ko sam ja?

Sve je počelo odjednom. Nisam bila svesna šta se dešava. Osećala sam se prazno, bezvoljno, kao da se tračak života ugasio u meni. Tu je dolazila i želja za okončanjem života. Sve je krenulo nizbrdo.

Tu su bile i one noći. Njihovi glasovi bi bili toliko glasni da bih se i ja sama zapitala zašto ih jednostavno ne pustim da pobede? Ja protiv njih? Protiv demona? Borba bez kraja.

Plakanje je postalo sastavni deo moga života, nešto što sam najviše radila. Bila sam sama u svemu tome. Bila sam uplašena. Nisam bila svesna šta se dešava sa mnom, izgubila sam kontrolu.

Strah me je proždirao do kostiju. U svakom trenutku je bio prisutan. Bilo je samo pitanje trenutka kada ću se predati. Bila sam poput senke.

I onda sam shvatila. Depresija je preuzela moju kontrolu. Ušla sam u svet tame. Dani više nisu bili dani. Kao da ništa više nije bilo stvarno. Meseci su prolazili, ali izlaza nije bilo.

Postajalo je sve gore, sve bolnije. Zamrzela sam sebe. Bila sam ubedjena da zaslužujem sve to. Takav osećaj je bio skoro pa nepodnošljiv, ali ja sam ga trpela. Mada, niko to nije znao. Možda je to bilo najbolnije od svega.

Koliko sam samo puta htela sa majkom da popričam o tome, ali nisam mogla. Nešto u meni me je sprečavalo i vraćalo na početak kao pokvarenu kasetu. Ona stoji tako dugo, niko je ne primećuje i onda kada je pronadju shvate da je, u stvari, pokvarena.

Želela sam da mi neko pomogne da se izvučem iz svega ovoga, ali niko me nije razumeo. Niko nije znao šta se dešava u meni. Niko nije znao da to, zapravo, nisam više ja, promenila sam se u potpunosti.

Ni sama nisam bila svesna kako sam izdržala sve ovo vreme, kako sam uspevala da izdržim tu bol? Toliko pitanja sam imala, ali nisam imala odgovore. Nikada mi nije bilo jasno kako se taj osećaj očaja odjednom pojavi u meni i pokvari sve? Kako depresija može biti toliko okrutna da uspe da obriše i onaj lažan osmeh sa mog lica?

Osećala sam se poput broda u sred okeana na najgoroj mogućoj oluji. I dalje sam se borila, iako sam znala da su šanse za preživljavanje vrlo male, znala sam da će me talasi potopiti, ali nada je postojala. Nada koja poslednja umire.

Koračala sam po izuzetno mračnom tunelu i odjednom sam ugledala svetlost. Da li je to bio voz ili samo kraj tunela? To nisam znala, ali samo jedno pitanje mi je bilo u glavi. Ako je ta svetlost zaista kraj tunela, hoću li biti srećna kao što sam nekada bila?