Znala sam da ne pripadam svetu u kome su svi isti. Spadala sam u vrstu ljudi koji su drugačiji. Spolja jaki, a unutar sebe tako uništeni. To je ono što me je sprečavalo da vodim normalan život. Česte promene raspoloženja bile su uvek prisutne. Depresija me je odvlačila u svoju tamu, gde su me demoni čekali spremni na novu igru. Plašila sam se, znala sam šta me čeka kada se prepustim toj tami, ali nije bilo do mene. Oni su preuzeli moju kontrolu i naterali me da pokleknem pred njima kada god su tu. Želela sam da se predam, nisam mogla da se borim, gubila sam snagu, ali nisam mogla zbog porodice da dignem ruku na sebe. Morala sam da trpim svu bol, nisam imala prava da odustam i upropastim roditeljima život, zauvek brišući sreću iz njihovih života. Polako su tu dolazile i noćne more, čak sam se noću budila da bih kraj kreveta ugledala figuru koja stoji pognute glave prema meni kao najstrašniji prizor iz horor filma. Bila sam prestrašena. Sve što sam nekada čitala u knjigama, sada se meni dešavalo. Znala sam otprilike kako će mi se dan odvijati, znala sam kroz koje ću sve faze proći, ali najgore je bilo što me je ponekad uhvatilo iznenada, potpuno nespremnu i bilo je užasno. Nisam mogla da poverujem šta depresija može da uradi čoveku i koliko, zapravo, suicidne misli mogu da utiču na čoveka, a bilo je tu i ono glavno pitanje. Da li je uvek svetlo na kraju tunela bio voz?
ŞİMDİ OKUDUĞUN
Kratki tekstovi
Rastgele"Preslušaj vlastitu tišinu. Reći će ti zbog čega vrištiš. Najtiše."
