Kratki tekstovi

Ona

"Gledao sam je kako se menja. Iz dana u dan, kao da je postajala neko drugi, ali to uopšte nije bilo dobro. Patila je, pročitao sam to sa njenog lica, bio sam siguran da nešto nije u redu.

Mnogo puta sam je viđao kako ide kući spuštene glave, bila je zamišljena. Nekada je čak stala ispred kapije i obrisala suze, a zatim ušla unutra, kao da se plašila. Shvatio sam, ona nikada nije volela da bude sama, a verovatno je to u svojoj sobi i bila.

Sve manje sam je viđao. Došlo je do toga da se njeno izlaženje napolje svelo na put do škole i nazad. Uvek je bila bleda, uvek je imala podočnjake. Šta se to dešavalo sa njom?

Pokušao sam da pričam sa njom, ali uvek bi mi rekla da žuri kući. Jednom sam čak uspeo da zapazim suzu kako je skliznula iz njenog oka. Hteo sam da je zagrlim, ali nisam mogao, jer je već otrčala od mene. Ipak sam shvatio nešto, a to je da ona nikako nije dobro. Borila se sa sobom, u to sam bio siguran.

Viđao sam i njenu porodicu. Svi su uvek bili nasmejani, brat se provodio sa društvom i svojom devojkom. Izgleda da niko nije znao šta se dešava sa njom. Samo, nešto mi nije bilo jasno. Koliko su oni morali da budu slepi da nisu videli da ona nije bila dobro? Možda se vešto pretvarala, ali morali su to da primete, a možda ih jednostavno nije bilo briga.

I dan - danas se sećam toga dana kada sam prolazio kraj njene kuće. Sitna kiša je padala, ona je volela kišu. Ugledao sam ambulantna kola ispred. Otrčao sam tamo, ušao unutra i ugledao nju. Ležala je na podu svoje sobe dok su svi bili oko nje.

U jednom trenutku doktor je rekao "Nema joj pomoći. Gotovo je.", tada kao da je vreme stalo. Majka joj je još jače zaplakala. Brat je otrčao u svoju sobu, iz koje su se kasnije čuli razni zvuci lomljenja, pomešani sa njegovim vrištanjem.

Odjednom sam počeo da budem svestan situacije. Pogledao sam ponovo u njeno telo i shvatio da nje više nema. Ona više ne postoji, mrtva je."