Suze su tekle niz moje lice dok sam u sebi osećala ogromnu bol. Nikoga nije bilo briga za mene. Ostavili su me da patim sama u mraku među četiri zida, ostavili su me da patim u svom sopstvenom paklu.
Bol se u sekundi toliko proširila, da su i suze odmah krenule da teku niz moje lice. Ponovo sam bila bačena u očaj, ponovo sam preklinjala svoj život. Zapravo, svakoga dana sam to radila. Znala sam da sam sama, sama bez ikoga.
U takvim trenucima poželiš da digneš ruke od života. Zapitaš se zašto dozvoljavaš sebi da ovoliko patiš, zašto se jednostavno ne predaš? Nema svrhe. Ovo je mučenje.
Najgore je kada te ostave ovako samog sa svojim mislima, jer tu dolaze oni jezivi osećaji, oni od kojih ne možeš da pobegneš. Ubijaju te, a ti tu ne možeš ništa.
U trenutku se slomiš po ko zna koji put za redom. Opet krenu suze, bol postaje sve jača, teško izdržljiva. Niko to ne vidi. Niko to ne čuje. Ponovo shvatiš da si sam. Još jače zaplačeš, ali niko to ne zna.
Razmišljaš, razna pitanja ti prolaze kroz glavu. Šta bi bilo kada bi te neko video ovakvu? Šta bi bilo kada bi neko znao koliko, zapravo, plačeš? Da li bi se nešto promenilo? Verovatno ne. I dalje bi bio sam.
