Kratki tekstovi

Bol

Lažem sebe, znam. Moram to da radim, ne vidim drugi način kako da utešim samu sebe. Najgore je kada se odjednom stvarnost obruši na tebe, a ti si sam.

Potpuno sam sama u ovoj oluji osećanja. Ljuta, tužna, besna, prazna? Šta sam ja? U koju vrstu osećanja ja spadam? Znam odgovor. Ja sam sve, samo ne srećna i moram da se pomirim sa tim. Ali kako se pomiriti sa tim da se svi oko tebe smeju, a ti čak ne možes ni da sakupiš snagu za jedan lažan osmeh? Kako se pomiriti sa tim da mora toliko da boli?

Ubija te polako, ali sigurno. Muči te, tera te da osetiš tu bol i onda, onda dolazi do toga da si ti pronašao nešto za šta misliš da je rešenje. Samoubistvo. Tada ti to zvuči tako privlačno, tako dobro. Misliš da više neće biti problema i toliko bola, ali grešiš. Ti, ti više nećeš postojati. Tvoja porodica će patiti, a ti? Pa niko ne zna gde se ide posle smrti, ali treba da znaš šta ćeš ostaviti iza sebe.

Osobe u depresiji su veoma nestabilne. U početku nisu svesni šta im se dešava, sve dok se stvari ne poklope vremenom. Bol, plakanje svakoga dana. Gubiš sebe polako, a onda dolazi ono u šta nisi verovao. Demoni. Sada oni ulaze u igru, pokušavaju da te unište do kraja i mogu da kažem da im savršeno dobro uspeva.

Ti propadaš, ti se lomiš, ti patiš, ali niko ne primećuje. Boli. Oh, kako samo boli. Ponekad zaboraviš realnost dok gledaš film ili čitaš knjigu, ali ni to dugo ne traje. Jedini stvarni beg iz realnosti je spavanje, mada ni to zadugo.

Izmučen stvarnošću, tvoj mozak je preopterećen i tokom sna počinje da ti stvara noćne more. Budiš se u sred noći uz vrisak ili plač. Život ti se pretvori u noćnu moru, ali zašto niko ne primećuje tvoju tugu? Zašto niko ne primećuje da se nikada ne smeješ? Zašto?!

Treba ti podrška, neke reči utehe od nekoga, ali ne, nema nikoga. Sam si, a strah je preveliki. Prestrašen si. Vremenom ubediš sebe da ti se sve ovo dešava jer moraš da ispaštaš zbog svih grešaka koje si napravio u životu. Toliko se promeniš, ta depresija te promeni i pretvori u potpuno drugu osobu, dok je ono što si nekada bio zatvoreno duboko u tebi, a ti nemaš snage da povratiš starog sebe, pitanje je da li ćeš ikada moći.

Bol je ono što menja ljude. To je uradila i tebi. Promenila te i pretvorila u preslabo biće koje je izgubljeno u ovom svetu.

Koračaš polako kroz tunel i gledaš ka kraju. Vidiš neku svetlost. Da li je to zaista kraj ovog mračnog tunela ili to samo dolazi voz da te dokrajči do kraja? Tu treba da se boriš, ali kako? Kako da se boriš kada nemaš snage? Zašto uopšte i pokušavati? Zašto i započinjati borbu u kojoj ćeš verovatno izgubiti?

Pobedu odnosi tama, a zajedno sa njom odnosi i tebe. Razne misli ti se motaju po glavi. Ponovo plačeš. Ne možeš da se kontrolišeš, prejako je to za tebe.

Doći će i kraj svemu ovome, ali šta će biti na kraju? Da li ćeš izgubiti ti ili oni? Vreme će pokazati, sem ako te i samo ono ne uništi. Boleće, jako će boleti. Da li ćeš moći da izdržiš? Da li si spreman? Sat otkucava, igra počinje.