Bila je subota uveče i Niall Payne nije mogao ni oka da sklopi. Pokušao je skoro sve da skrene pažnju na nešto drugo, ali ništa nije upalilo. Koračanje po sobi, pokušavanje da zaspi, završavanje domaćeg i naposletku, udaranje glavom o zid, ali ništa nije imalo efekat na njega: čak je učinilo da još više razmišlja o Hunteru. Hunter mu se dopadao. Očigledno ne u romantičnom smislu, ali je želeo da ga smatra prijateljem.
Ali to bi se suprotstavljalo svemu šta zna i veruje. Hunter je izgledao kao baš kul lik i sada je to upropašteno. Biti gej je pogrešno. To je užasno, odvratno i nešto na šta je gledao sa gnušanjem. Plavušan jednostavno nije znao šta da radi sa svojom mržnjom. Nije više mogao da je iskali na bilo kome u svom okruženju, i činilo se da se svet polako okretao protiv njega i to ga je uništavalo.
Njegova mržnja ga je uništavala.
Mogao je da oseti kako svaki delić nje guta njegove nerve i razum, kao da je uživala u bolu. U normalnim okolnostima, sada bi bio na putu prema parku, ali nije znao šta da misli ili uradi. Nije čak ni znao da li će Hunter biti tamo, zato što je, nakon što je pobegao iz njegove kuće pre nekoliko večeri, ignorisao njegove pokušaje da ga kontaktira. Tinejdžer nije bio spreman da se suoči sa svojim prijateljem, ako je uopšte mogao tako i da ga nazove.
Dao njega je želeo da pozove Jacea, ali strah da će biti ispaljen ili ismejan je bio prevelik. Bio je siguran da će ga Jace osuđivati, i to je bila još jedna stvar koju nije mogao da podnese u ovom trenutku. Frustracija je konačno izvukla najbolje iz njega, pitanje zašto njegov prijatelj mora biti gej kovrtlalo se kroz njegovu glavu kao zujajuća pčela, ne napuštajući njegov mozak koji je očajnički pokušavao da se oslobodi. Pa je uradio ono što je mislio da će pomoći njegovoj situaciji. Otišao je u prizemlje gde je uzeo punu flašu vodke.
*~*
Petnaestogodišnji Niall je već bio pripit kada je stigao do parka. Iz nekog razloga je mislio da će biti dobra ideja da popije trećinu boce kod kuće, zaključan u kupatilu, a ostatak da ostavi za park. S obzirom na to da bi se u ovo vreme obično našao sa Hunterom, Niall je mislio da je njegovo pravo da bude u parku kad god želi, a da Hunter nije imao pravo da ga natera da ostane kod kuće.
Na njegovo iznenađenje, Hunter je već sedeo na njihovoj uobičaenoj klulpi kada je Niall došao, teturajući se više nego što je hodao. Njegovo mlado telo očigledno nije bilo naviknuto na alkohol, pa ga je sigurno opteretilo. Njegove usporene oči su mogle da skapiraju figuru svog prijatelja, ali nije bio siguran kako da mu se obrati i da li bi uopšte trebao da priča sa njim. Ali je Hunter to uradio pre njega.
Kada je video teturajuću i nekoordinisanu osobu kako mu prilazi, njegova čula su spojila tačke. I kada je pogledao i video da je to njegov prijatelj koji je pijan, oči mu se malo raširiše pre nego što je skočio sa klupe.
,,Niall?" Pitao je, požureći da stabilizuje dečaka.
,,Ostavi me na miru!" Dečakov glas je bio nerazgovetan dok je mumlajući pokušavao da se odmakne van njegovog domašaja.
,,Šta, do vraga, radiš? Pijan si!" Hunter reče optužujući i nastavi da nabacuje svoju pomoć teturajućem dečku. Primetio je flašu vodke u ruci svog prijatelja i momentalno mu je otrgao iz ruke, pre nego što je Niall mogao da reaguje.
,,Hej! Šta ti zajebavaš, vrati, pičko!" Niall viknu malo previše glasno i pokuša da je vrati nazad, ali su mu pokreti bili previše spori i intoksični.
,,Ne, pre nego što mi ne kažeš zašto si pijan".
"Nije li očigledno? Ti si peder!" Niall viknu, pokazujući ponovo na bocu.
,,Šta to ima da radi sa bilo čim?"
,,Mislio sam da si mi prijatelj! A sada si jedan od njih!" Niall promumla i Hinter se mučio da ga razume.
YOU ARE READING
Lost And Found (Ziam Family) - Prevod na srpski
FanfictionNiall Horan nije vaš prosečan petnaestogodišnji tinejdžer. Nikada nije ćudljiv, džangrizav, nepristojan ili nemaran. Zapravo je prilično suprotan od toga. Voli svoje roditelje, dvoje vrednih ljudi, koji su ga naučili da, ako želi da postigne nešto u...