Lost And Found (Ziam Family) - Prevod na srpski

Poglavlje 19

Dve nedelje kasnije, i Niall je još uvek osećao bol u grudima koga je pokušavao da se otarasi. Ustvari, nesrećnom dečku kao da je bilo sve gore svakim danom. Ništa nije uspevalo da ga razveseli, i njegovi cimeri su to i primetili. Većinu vremena bi ga ostavljali na miru, jer se pretvrio u potpunog samca, izbegavajući sve i svakoga ko bi pokušao da mu se približi. U početku, Finn i Jonas su pokušavali da pričaju sa njim, pokušavali da ga nateraju da se otvori malo, jer su znali kako težak početak u novom prihvatilištu može da bude. Ali Niall ih je sve samo isključio i ignorisao njihovo postojanje, i u nekom trenutku njih dvojica su jednostavno odustala. Jedina dobra stvar u vezi sa njegovom trenutnom sitacijom bila je dozvola da izlazi napolje i da dobije telefon nazad.

,,Okej, ako se izgubiš ili nešto samo pozovi Sama ili mene i doćićemo da te pokupimo." Kevin, jedan od supervizora, mu je objašnjavao dok mu je pružao telefon. Niall je klimnuo, i okrenuo se da konačno napusti kuću. Imao je da se pobrine za neke stvari, ali je Kevin odlučio da je vreme da podseti dečaka kućnalim pravilima, dvadeseti put tog dana.

,,Zapamti: Vrati se do večere, inače gubiš pravo na privilegije. Ako napraviš neku nevolju napolju: gubiš pravo na privilegije. Ako-"

,,Kapiram! Mogu sad molim te da idem?" Dečko ga je pitao, malo brzopleto i Kevin uzdahnu, znajući da  će ga Niall svejedno isključiti i prestati sa slušanjem.

,,Dobro, okej. Idi, zabavi se." Mahnuo je Niallu i dečko se udalji srećno, praktično protrčavajući kroz vrata, dok se nije dovoljno odmakao.

Ovo je Niallov prvi put napolju u dve nedelje, i nije mogao biti srećniji. Nije bio u kontaktu ni sa kim, čak iako mu je očajnički trebao prijatelj. Sa telefonom u ruci, osećao se osposobljenim i znao je tačno kuda ga noge nose.

Park.

Tinejdžer je razmišljao o svojoj situaciji, pažljivo i detaljno, protekle dve nedelje, aranžman u kome je živeo mu ne ostavljajući mnogo mesta za druge opcije, i dok je njegova želja da bude ponovo sa Liamom i Zaynom rasla, njegova mržnja za njih i njihov stil života je postajala sve slabija, dok dečko nije postao toliko uravnotežen sa svojim mislima, da je hteo da pukne. Obuzeo ga je osećaj smirenosti, prvi put nakon nekoliko meseci, i nije mogao biti više zahvalan zbog toga. Bio je to poznat osećaj koga je uvek imao u svom starom životu, i ponovno prisustvo njega bio je još jedan podsetnik da će sve biti uredu.

Tačno je to bio razlog iz kog se uputio prema parku, gde se nadao da će videti Huntera. Imali su da razgovaraju o puno toga, i nakon dve nedelje konstantnog razmišljanja, Niall je bio i više nego spreman da konačno popričaju. Trebalo mu je više nego obično, ali mu nije smetalo da hoda koliko god je potrebno do svoje destinacije. Više od dvadeset minuta je prošlo pre nego što je konačno stigao. Srce mu je lupalo, šake se znojile, ali na njegovo razočarenje Hunter nije bio tu. Pogledao je oko sebe, ali nije bilo ni traga njegovom prijatelju. Uzdahnuvši, Niall sede na njihovu klupu, prevrćući telefon u rukama.

Čak iako je imao puno sačuvanih kontakta u telefonu, osećao se kao da ne može da razgovara ni sa kim, i usamljenost ga je polako izjedala iznutra. Dečko je otišao toliko daleko da je selektovaio Liamov i Zaynov broj na telefonu, buljeći dobrih trideset sekundi u njih, ali nije mogao da natera sebe da ih zapravo pozove.

Neki zvuk je konačno naterao Nialla da podigne pogled. Kada je video Huntera kako prilazi klupi gde je sedeo, osetio je kao da mu je nešto potonulo u srcu. Bio je previše nervozan da priča kada je smeđokosi dečko seo pored njega, obojica potpuno ignorišući jedan drugoga. Hunter je dražao ruke u džepovima i gledao ispred sebe, hiljadu misli mu putujući kroz glavu, dok je spolja izgledao smiren i sabran. Niall je cupkao nogom, nije znao šta da kaže ili uradi, i svakom proteklom sekundom osećao se kao da će da pukne od anksioznosti koja mu je pulsirala kroz telo. Na kraju, kada više nije mogao da izdrži, progovorio je.