Stockholm Syndrome

3. Poglavlje

    Anna

Polako i nesigurno napravim korak naprijed te stanem. Skroz se umirim čekajući nekakav šum ili pokret. A onda u mraku skužim krevet i osobu na njemu. Definitivno se radi o muškoj sobi koja spava. Samo ću biti tiha i sjesti sa strane.

Približim se zidu i krenem. Slučajno nešto prevrnem i odjekne ogroman udarac stakla s podom. Muška osoba je skočila s kreveta i upalila svijetlo.

"Tko si ti?!"

Izderao se na mene vadeći pištolj. Stisla sam se uz noćni ormarić s kojeg sam prevrnula lampu. Knedla sline mi je zapela u grlu, a strah me pojeo.

"Ne volim postavljati pitanja dvaput!"

Povukao je iglicu i uperio pištolj u mene. Stisla sam rub ormarića zatvarajući oči. Tiho sam odgovorila.

"Anna."

"Odakle ti pravo da budeš u mojoj sobi?!"

"Onaj - on me. Ovaj. On me ovdje. Doveo i onda je. Pričao s drugim i ja. Sam završila. Ovdje."

Šutio je par trenutaka, a onda spremio pištolj u ladicu drugog noćnog ormarića. Sjeo je na krevet i prošao prstima kroz kosu. Pogled mu je pao na mene.

"Ne grizem."

Odmakla sam se od ormarića i stala na sred sobe gledajući u njega. Tako je zgodan. Zanima me jel ima curu.

"Još."

Nasmijao se te zavalio na krevet. Progutala sam onu tešku knedlu sline i odlučila stajati ovdje. Ne želim još nešto strgati. Kako misli pod time da ne grize još? Jel on lud? Mah ne želim se zamarati s tim. Ustao je i približio mi se.

"Ako pokušaš pobjeći ili mi nešto napraviti, znaj samo da ćeš požaliti."

"Nisam ni namjeravala."

Odgovorim mu samouvjereno, a on me samo pogleda ispod trepavica nastavljajući. Ima tako jebeni glas.

"Ako napraviš nešto šta mi se ne bude sviđalo, znaj da ćeš za to biti kažnjena. O kaznama ja odlučujem."

Klimnula sam glavom poslušno kao pas. Zar ima smisla boriti se? Svejedno bi završila mrtva da sada pokušam pobjeći odavde, ali neću ne pokušati kada mi prilika dođe.

"Ali ti si odgovorna na tome da li će kazne biti lagane ili teške?"

"Kako se zoveš?"

Tiho sam ga pitala, a on se nasmijao.

"Mason Smith. Drago mi je."

"Da smo u drugačijoj situaciji i meni bi bilo drago."

Uhvatio je moje ruke i okrenuo me držeći me kao policajac lopova. Krenuo je naprijed dok ja nisam bila nabijena na zid. Snažno me držao, a ja sam se pokušala osloboditi. Ali on je dvostruko snažniji od mene. Nemam šanse protiv njega.

"Ja mislim da ti je drago šta si me upoznala."

"Pusti me jebote!", zacvilim.

"Nemoj psovati ljepotice. Nije lijepo.", glasno se nasmije.

"Samo me pusti... boli me.", ponovno zacvilim i ispustim bolan uzdah dok se pokušavam izvući iz njegovih prljavih kandži.

"Šta da radim s tobom? Hmm?"

"Za početak bi me mogao pustiti!", ponovno se glasno nasmije, a ja se pronađem uživajući u tome.

"Jedino ako ćeš biti mirna curica.", poslušno klimnem glavom.

"Želiš li slušati glazbu?", odmakne se od mene, a ja odmah uhvatim svoja zapešća i počnem ih trljati ignorirajući njegovo pitanje.

"Ne volim se ponavljati mala."

"Da, okej. Pusti nešto.", okrenem se prema njemu.

Dok on tipka po laptopu, ja si uzmem vremena da ga odmjerim. Tako je prokleto zgodan. Imao je crnu kosu, smeđe oči, predobru ključnu kost. Ne znam zašto, ali osjećala sam takvu privlačnost prema njemu. Zamišljala sam se kako mu ljubim tu jebeno dobru ključnu kost. A onda me on pogledao i nasmijao se. Pustio je moju omiljenu pjesmu. Gangsta od Kehlani.

Zatvorila sam oči dok sam uživala u njenom glasu, a zatim sam osjetila njegove ruke na mojim bokovima. Jednu je pomicao sve više i više. Prešao je preko mojeg trbuha, dekoltea, ključne kosti, ramena i onda je pomaknuo moju kosu. Uhvatila sam rubove njegove majice i čvrsto ih stisla u šakama. Dok je prolazio najbolji dio pjesme, njegove usne su prelazile preko moje ključne kosti. Nije me ljubio, samo me dodirivao. Usnama. I to mi je tako prokleto godilo.

Odjednom sam osjetila snažnu bol, i trebalo mi je par trenutaka da shvatim da me on zapravo ugrizao. Dok je cuclao i slinio po svojem remek djelu, kako sam ga čula da je prošaptao, ja sam se gubila. Postajalo mi je nevjerojatno vruće. Gubila sam dah i jedva sam hvatala dovoljnu količinu da normalno dišem. Malo se odmakao od mene, uhvatio je moju glavu objema rukama i čvrsto me pogledao. Bio je namršten, oči su mu se suzile, usnice su mu bile stisnute u ravnu crtu.

"Ja, ovo je bilo. Super?", više za sebe sam govorila, ali on me čuo.

"Sljedeći put će biti još bolje."

"Sljedeći put?"

"Očigledno ne znaš pravila ove sobe.", nasmije se.

"Kakva pravila?"

"Budeš saznala."

"Reci mi.", doslovno sam zacvilila kao štene, a on se samo nasmijao.

Izgubila sam njegov dodir. Odmaknuo se od mene i prišao vratima.

"Markus!", dozvao je nekoga, a kada je crnokosi muškarac došao nešto mu je šapnuo.

"Žalim srce, ali posao zove.", Mason se ispriča i otvori vrata širom. Crnokosi muškarac mi pokaže prstima da priđem pa to i učinim.

Snažno me uhvati za ruku i povuče za sobom, a ja bacim još jedan pogled na Masona prije nego zatvori vrata.

Ne znam da li gledate slike gore, ali ovdje ima jedna mala greškica. Dobila sam tu sliku pa autor nije htio promijeniti (on bolje zna kako se piše moj naslov od mene). Ali ipak slika mi je predobra. Zanemarite malu grešku. Nadam se da vam se sviđa dio i da ćete ostaviti vote i komentar.❤