Never let you go

Twenty-eighth chapter

4.3.2017.

Mateo's P.O.V.

-Mateo!-Luka me probudio iz prekrasnog sna.
-što je Luka?-
-obuci se. Idemo na ručak, a onda imamo utakmicu.-
-prekrasno.-sarkastično sam rekao i otišao u kupaonicu. Pogledao sam se u ogledalo i vidio svoje crvene natečene oči. Iskreno, danas mi nije ni do čega.
-Mateo? Je li sve u redu?-Luka je pokucao na vrata. Stvarno ništa nije u redu.
-ništa nije u redu.-Luka je ušao unutra i pogledao me.
-izgledaš užasno.-
-znam.-
-nešto se dogodilo?-
-posvađao sam se s Izabel.-
-kada?-
-sinoć. Bio sam pospan i nazvao sam je da joj samo zaželim laku noć.-

Flashback

-halo?-
-tko je to?-začuđeno sam upitao kada sam čuo muški glas.
-Alen. A tko si ti?-
-Mateo. Mogu li dobiti Izabel?-
-naravno.-vjerojatno joj je dao mobitel i javila se.
-halo? Ljubavi?-
-hej.-mrzovoljno sam rekao.
-je li sve u redu?-bila je poprilično sretna.
-ne. Nije u redu. Tko je Alen uopće?-
-oh to mi je prijatelj.-
-samo prijatelj?-
-da, Mateo. Samo prijatelj. Zar sumnjaš u mene?-nisam odgovarao.-o Bože. Pa ti sumnjaš u moju ljubav.-
-nis...-
-nemoj se pravdati.-
-SASLUŠAJ ME! Nije da sumnjam, ali ne volim da se družiš sa ostalim muškarcima.-
-ali u mom životu si samo ti. I bez obzira na sve moraš mi vjerovati.-
-zašto je on uopće tu?-
-zašto si tako ljubomoran? Ne razumijem, zašto mi ne vjeruješ?-bio sam poprilično bjesan.
-NISMO SE VIDJELI PAR GODINA I TI OČEKUJEŠ DA TI SVE POVJERUJEM?!-nakon što sam čuo njen jecaj shvatio sam što sam rekao.-ne. Bela. To...-
-nije me briga. Stvarno me nije briga. Ne želim razgovarati s tobom. A i više nisam sigurna želim li se udati za tebe i želiš li ti uopće naše vjenčanje.-
-ne, Bela. Stvarno nisam htio to reći. Nisam razmišljao.-
-i što onda? Tako nećeš razmišljati ni na vjenčanju pa ćeš reći ne? Bok, Mateo. Ne želim te čuti do daljnjeg. Ili barem dok se ne smiriš.-

Endof flashback

-što nije u redu sa tobom?-
-ne moraš mi to nabijati na nos, Luka. Znam da sam pogriješio i kajem se sada. Nikada ništa gore u svom životu nisam nikome rekao.-rasplakao sam se ispred njega kao tetkica.-znam da sam je povrijedio i ne znam kako da to ispravim.-
-smirit će se ona. Obećajem ti to.-
-ne želim ići ni na kakav ručak. Doći ću na utakmicu.-
-želiš li da ostanem s tobom?-
-ne. Trebam biti sam.-
-bit ćeš dobro?-kimnuo sam glavom i izišao je, a ja sam nastavio plakati.

Luka's P.O.V.

Izišao sam iz Mateove hotelske sobe i pogledao u Sergia i Marcela koji su me čekali ispred.
-gdje je Kova?-
-unutra je. Nije mu baš najbolje pa će naručiti ručak u sobu.-
-moći će igrati?-upitao je Zidane koji se pojavio ni od kuda.
-hoće. Bit će mu bolje.-nadam se.-
-Luka? Ideš?-kimnuo sam glavom i otišao sa njima dok sam zvao Izabel.

-prestani me više zvati. Ne želim razgovarati.-
-Izabel? Luka je.-
-hej Luka. Što je bilo? Nešto se dogodilo Mateu?-bez obzira što su u svađi još se uvijek brine za njega. Slatko.
-nije se ništa dogodilo. Mislim, prije pet minuta mi se rasplakao kao tetkica na ramenu, ali sve je ostalo u redu.-
-Bela. Zašto mu ne oprostiš?-
-ne mogu. Povrijedio me.-
-znam. Ali ne mogu ga gledati ovakvog.-
-nije samo on u suzama. I ja sam Luka.-dok je ona Pričala, Mateo je sišao.

Mateo's P.O.V.

-Luka? Da li je sve u redu?-gledao je u mene i tiho mi rekao da priča sa njom.
-reci joj da ju volim i da ju nisam htio povrijediti. Bit ću vani.-

Luka's P.O.V.

-Mateo je rek...-
-čula sam ga.-
-imaš li ikakvu poruku za njega?-
-reci u da me prestane zvati!-viknula je i prekinula, a ja sam otišao za Mateom.

Točnije, pokušao. Zidane me zaustavio i rekao da brzo idemo. Otrčao sam po torbu i spustio se u autobus. Sjeo sam na sjedalo ispred Matea i pogledao ga. Nabio je naočale na glavu i gledao kroz staklo.
-jesi joj rekao?-
-jesam.-
-je li išta odgovorila?-
-samo ti je rekla da ju prestaneš zvati.-
-ništa drugo?-glas mu je zadrhtao i odmahnuo sam glavom. Koliko god on bio tužan ne mogu mu lagati.
-okej.-lagano mi se nasmijao i okrenuo sam se. Oboje su tako tvrdoglavi i ne znam kako im pomoći.

Izabel's P.O.V.

Preplakala sam cijelu noć u sestrinu zagrljaju, a još gore sam plakala nakon što mi je ostavio poruku i poslije po Luki poslao poruku volim te.

Flashback

-hej, Bela. Zovem te po Bog zna koji put, ali ovo ti moram reći. Nedostaješ mi iako nismo posvađani ni 12 sati. Boli me to što sam ti rekao sinoć i volio bih ako bi mi mogla oprostiti. Ako ne onda ne znam kako ću dalje. Iskreno, nikad se nisam osjećao bolje nego od kada smo zaručeni. I uopće mi nije važno jesmo li zaručeni dva mjeseca ili dvije godine. Samo znam da su mi ova dva mjeseca bila najbolja u mom životu. Ako se predomisliš u vezi vjenčanja ne moraš me nazvati, nego mi samo pošalji poruku. I ako odustaneš, jedno moraš znati. Volim te, Bela. Volim te. Bok.-

End of flashback

-Bela! Zašto mu ne oprostiš?-
-glupi ponos mi ne dopušta, Ivana.-
-Izabel!-viknula je moja mama i ušla u sobu te me zagrlila.
-mama.-počela sam joj plakati na ramenu.
-zlato moje. Ne brini se. Sve će biti u redu.-
-dok god on nije tu, mama, ništa neće biti u redu.-