-imaš planova za danas?-
-pa...misila sam...-
-učiti? Ne danas. Danas ćeš provesti dan sa mnom. Nismo to odavno napravili.-samo je kimnula glavom te nastavila jesti, a ja sam osjetio da je sada pravi trenutak da joj kažem one dvije riječi.
-volim te.-
-khm, molim? Ponovi zadnju rečenicu.-
-volim te, Izabel Andrijanić. Volim te. I to ću ti ponoviti još milijun puta i više od toga. I znam da nismo dugo zajedno, ali uvukla si mi se u srce. I nije važno ako mi ne možeš uzvratiti te riječi. Nije me briga dok znam što ja osjećam.-ostavila je doručak po strani te mi se približila. Uzela je moje ruke u svoje te me pogledala u oči.
-volim i ja tebe, Mateo. Samo nisam bila dovoljno hrabra da ti to priznam. Volim te.-poljubila me i legli smo nastavljajući se ljubiti.
-idemo šetati. Spremi se.-
***
Šetali smo do kasno navečer i upravo se kroz park vraćamo kući. Imamo još 15-ak minuta šetnje.
-čuješ li to?-Bela se okrenula, a ja sam ju zbunjeno pogledao.
-što to?-čuo se neki glas.
-ovo. Jesi li čuo?-pustila mi je ruku te se kretala k izvoru.
-Mateo!-približio sam joj se.-vidi. Ovo je izvor.-pokazala je na...DIJETE?!
-dijete?-bilo je umotano u sivu dekicu te je bilo u kartonskoj kutiji. Bela ga/ju je uzela, ali se nije smirilo.
-tko bi mogao ovako nevino biće ostaviti na hladnoći?-
-želiš li da ga pričuvamo večeras i ujutro da odemo na policiju kako bi...-upitao sam, zapravo pokušao ju upitati, nakon malog razmišljanja, ali nije mi dopustila da dovršim rečenicu.
-okej. Ali možemo li sada otići do Luke i Vanje? Mi nemamo ništa u što bi mogli obući dijete.-kimnuo sam glavom i požurili smo kući. Ubrzo smo došli i ušli u auto te u 10 sati navečer kucali Luki na vrata.
-Mateo?! Od kud ti?-Vanja nas je pustila u kuću.-Bela? Čije je to dijete?-
-ne znamo. Našli smo ga u parku i ujutro ćemo otići na policiju.-rekao sam i onda je Bela počela.
-trebamo samo neke osnovne stvari. A i ja ne znam baš sa djetetom.-
-sada ćemo to srediti.-Vanju ju je obukla (curica!) te smo ubrzo i mi otišli kući jer je bilo stvarno kasno, a i bili smo pospani.
3.2.3017.
-dobro jutro, Bela.-
-jutro.-malo je tužno odvratila.
-još si uvijek tužna?-sjeo sam do nje i zagrlio ju.
-bila je tako slatka. Da je barem ostala sa nama zauvijek.-
-i ja bih to volio, ali mora se vratiti svojoj obitelji. Čula si da je socijalna radnica rekla da su joj našli obitelj i da je sve jedan veliki nesporazum.-
-znam, ali mi nedostaje. Prirasla mi je srcu u samo 24 sata.-
-i meni Bela, ali bolje je ovako. Ti i ja ćemo ionako imati svoje.-
-stvarno?-
-najs...-netko je pozvonio na vrata pa sam otišao otvoriti.
-Ivana? Napokon si stigla.-
-da. Evo ti njezina dva kofera ja sam ovdje došla na par dana i mislim da ćemo se tek sutra uspjeti vidjeti. Pozdravi Belu.-mahnula je i otišla, a ja sam uzeo kofere i odnio ih u našu sobu.
-čiji su to koferi?-
-tvoji. Preselila si se kod mene.-
-bez mog znanja?-
-da i malo sam povukao veze i možeš ovdje predati diplomski i naravno obraniti ga.-
-stvarno?-vidio sam osmijeh na njenom licu nakon dugo vremena.
-stvarno.-skočila je sa kreveta te mi se bacila u zagrljaj.
-tako te puno volim.-poljubila me te smo pali na krevet.
-tek sada shvaćam kakvog slatkiša imam za dečka.-zagrizla je usnicu te sam ja nju sada poljubio.
Izabel's P.O.V.
-nisam ni ja znao da si tek sada to shvatila.-
-hoćeš reći da sam pla...-
-ali ti jesi plavuša, Bela draga.-
-idem pogledati što mi je sestra donijela.-otvorila sam kofer i prva stvar što sam vidjela jest bila slika kada sam bila mala i u crkvenom zboru. Dobro ne baš mala. Išla sam u srednju školu. To mi je najdraža slika. Slika sa krizme.
-što je to?-upitao je znatiželjni Mateo.
-slika sa krizme.-uzeo mi ju je iz ruke te nešto gledao.
-vidi, ovo tu sam ja.-pokazao je na sebe i onda me zbunjeno pogledao.-ti si bila slatka mala djevočica u crkvenom zboru?-
-ti si bio ministrant?-kimnuli smo glavom u isto vrijeme te se nasmijali.
-bila sam tako zaljubljena u tebe.-
-znam. Tvoja prijateljica mi je rekla da ti se sviđam, ali ja sam bio kukavica i nisam znao što osjećam. Ali sada znam. I, što je najvažnije, znam da te sada volim najviše na svijetu.-
-i ja tebe Mateo. Ne mogu vjerovati da si to bio ti. Oduvijek si mi bio sladak sa tim rupicama na obraščićima.-
-znam. Nitko mi nije mogao odoljeti. A ni danas ne može. Ali je šteta da ja volim samo jednu.-
-da? A koga to?-
-ne znaš je ti.-poglegao me na krevet i oslonio se na njega kako bi bio iznad mene.-jedna prekrasna cura čije usne obožavam. I jedna je velika slučajnost što se zove Izabel i studira ekonomiju.-
-drago mi je da si sebi našao tako lijepu curu.-pomazila sam ga po obrazu te zagrizla usnicu.
-skromna si danas.-
-jako skromna, dragi. Jako skromna.-
***
-ali ne ide mi se šetati.-bacila sam
se na kauč i zabila glavu u jastuk.
-samo malo.-
-ne želim.-
-onda idem sam. Ali ima puno fanova vani.-uzeo je tenisice, a ja sam odjurila u sobu uz riječi:
-ne miči se.-ubrzo sam i došla tako da smo mogli krenuti.
-volim te, Mateo. I te riječi nisu niti približno dobre kako bih ti izrazila svoje osjećaje.-
-volim i ja tebe, Bela. Hvala što si ušla u moj život.-odmahnula sam glavom.
-ne. Hvala tebi što si ušao u moj.-poljubila sam ga i krenuli smo nazad kući.
