Filip Benkovic: Love story

17

Stigla sam kuci. Dosta sam uznemirena. 13:00 sati je. Vrijeme za rucak. Znam da ce mi roditelji izinstirati da sjednem za stol, ali nije mi do jela. Jos sam nemirna i nikakva.

Teta Ruza: Izvolite jelo rucak je na stolu.

Stojim i gledam u tetu Ruzu. Ona gleda mene i vidi da nesto ne stima.

Mama: Isabell sjedni za stol.

Ja: Ovaj.....nisam gladna.

Tata: Nemoj mi dizati zivce. Sjedni za stol!!

Nisam imala snage za svađu pa sam sjela. Uzela sam jednu zlicu juhe i to je bilo to.

Mama: Zasto ne jedes?

Ja: Nisam gladna

Mama: Kako je bilo kod doktora? Sto je rekao?

Tata: Bila si kod doktora?

Ja: Ma samo sam prehlađena.

Tata: Kad ides po glupim utakmicama. I po suncu i po kisi. Opce ti to ne treba.

Ja: Ne mislis li da je vec dosta?

Ustala sam se i otisla u sobu. Sjela sam na krevet i plakala. Zar cu umrijeti?? Zelim jos zivjeti. Zelim biti sa Filipom. A jooj nisam ga nazvala. Sad cu ga nazvati.

Filip: Halo?

Ja: Ej oprosti sto te nisam prije nazvala ali bila je guzva kod doktora.

Filip: Sto ti je rekao?

Ja: Ma obicna prehlada. Nego imam jedno pitanje.

Filip: Reci

Ja: Upoznala sam jednoga djecaka koji ima 7 godina. Prebolio je leokemiju. Ti si mu uzor i obozava dinamo. Pitao me da li mu mozes dati dres i htio bi te upoznati. Obecala sam mu da ce te upoznati. Moze li doci sutra na trening? Bio bi presretan

Filip: Naravno da moze. Bas mi je drago.

Ja: Oke idem ja nazvati njegovu mamu pa se cujemo.

Filip: Volim te

Ja: I ja tebe.

Poklopila sam i odmah nazvala Martinu.

Martina: Halo?

Ja: Dobar dan, Isabell je. Zvala sam Filipa i rekao je da sutra dovedete Luku na trening.

Martina: Stvarno?

Ja: Da, moze oko 8:30?

Martina: Moze, hvala puno.

Ja: Nema na cemu.

Prekinula sam poziv i isla sam se presvuci. Ne znam sta da radim. Da li da nekome kazem???
Poludjet cu. Sutra mi je prva kemoterapija. Moram doci u bolnicu u 14:00 sati. Rekao je doktor da je to dosta tesko i da cu imati mucnine te da ce mi kosa otpadati. Ne znam kako cu to kriti.
Sjela sam na balkon i gledala u jednu tocku. Cujem netko kuca na vrata. Ivan je.

Ja: Sta je?

Ivan: Daj dođi dolje moramo razgovarati.

Ja: Ma o cemu? S kim?

Ivan: Tvoji roditelji, moj otac, ti i ja.

Ja: O cemu?

Ivan: Daj dođi.

Sisla sam dolje i svi su sjedili u dnevom boravku.

Ja: Sto se događa?

Tata: Moramo ti nesto reci.

Ja: No pa sta?

Josip: Imat cemo vjencanje.

Ja: Tko ce se vjencati?

Mama: Ti i Ivan

Ja: Sta????? Ste vi poludjeli???

Josip: To je jedini izlaz.

Ja: Ma kakav izlaz? Mama, tata o cemu on prica??

Ivan: A nije ti tatica nista rekao?

Ja: Tata sto se događa??

Luka: Ja cu ti reci. Tvoj tata je nanio veliku stetu firmi. Dovoljnu da dobije 15 godina zatvora. No, Ivan i ja smo tako dobri i odlucili smo pomoci, ali da nam vratite tu uslugu.
Ti ces se udati za moga sina Ivana, a tvoj tatica ne bude u zatvoru 15 godina.

Ja: Pa to je ucjena. Mama???

Mama: Molim te Isabell nemoj dopustiti da nam se to dogodi

Ja: Sta?? A vi dopustate da se meni upropasti zivot. Pa ja volim Filipa. On je moj decko. Sta je vama?? STE VI NORMALNI?

Tata: Isabell molim te spasi me. Umrijet cu u zatvoru. Preklinjem te.

Josip: Ostavit cemo vas da se dogovorite i odlucite. Sutra cemo doci na veceru i ocekujemo odgovor.

Oni su otisli, a ja sam sjela na kauc i bila sam u soku. Ne mogu vjerovati sto su oni meni sada rekli. Prvo saznam da imam leokemiju, a sada zele da se udam za nekoga koga ne volim kako mi otac ne bi zavrsio u zatvoru.

Tata: Isabell, znam da nisam zasluzio da ista ucinis za mene. Ali sve sto smo tvoja majka i ja cinili za tebe do sada cinili smo jer te volimo. Vi ste moja obitelj. Molim te nemoj dopustiti da ostanem bez vas.

Ja: Dajte me malo pustite. Treba mi zraka. Moram izaci.

Izasla sam i jako dugo sam setala. Ako pristanem, moram Filipa ostaviti.
Sto da ucinim??? Kako da Filipa ostavim?? Moram odluciti. Razmisljala sam stvarno dugo. Vec je mrak vani. Oke, razmislila sam. Pristat cu. Ne zelim da zbog mene otac ode u zatvor. Zrtvovat cu svoju ljubav. Svoj zivot.
Sada cu otici do Filipa i provest cu sa njime posljednju vecer. Uzela sam mobitel i poslala poruku tati.

Razmislila sam i pristat cu. Ne ces u zatvor. Poslusat cu vas i zrtvovat cu svoj zivot. A sada vas molim da me pustite da ovu noc prespavam kod Filipa. Sutra cu se zaruciti sa Ivanom.

Ubrzo mi je dosla poruka od tate oke. I da, napisao mi je da Ivan ima novaca i da cu biti sretna sa njime.
Kada bolje razmislim pa oni mene uopce ne vole, a ja cinim ovo zbog njih.
Gledam na mobitel i vec je 19:46 sati. Filip ne zna da cu doci k njemu. Jos sam malo hodala oko njegove zgrade i onda sam mu pozvonila na vrata. Otvorio ih je i tako je sretan. Gleda me i oci mu sjaje. Volim ga i uvijek cu ga voljeti. Ulazim u stan.

Ja: Oprosti sto ti nisam javila.

Filip: Nema veze bas si me razveselila.

Ja: Di su Snjezana i Petra?

Filip: Petra ima neko natjecanje pa je mama otisla s njom u Varazdin.

Ja: Ahaa

Filip: Ces prespavati ovdje

Ja: Da hocu. Zelim biti s tobom.

Filip mi je prisao i poceli smo se ljubiti. Kako smo se ljubili tako smo isli unazad prema njegovoj sobi. Dosli smo u sobu i skidali smo odjecu jedno sa drugoga. Bili smo uzbuđeni. Napetost je samo rasla. Obozavam njegove dodire, tako su posebni. Legli smo na krevet. Filip je bio na meni i ljubio me. Disali smo ubrzano. Svukli smo i donje rublje i onda smo vodli ljubav. To su bili trenuci kada nisam razmisljala o bolesti i o tome da mi je ovo zadnji put da vodim ljubav sa Filipom. Skroz sam se opustila.
Poslije smo se samo gledali u oci. Govori mi da me voli bas kao i ja njega, a sutra cu se zaruciti za drugoga.

Zaspali smo zagrljeni i u miru. Od sutra pocinje moja borba i moja zrtva. Od sutra ce moja ljubav biti zavrsena. Od sutra je moj kraj.