BAD ONE

8PART

*Harry*

Izlazim iz kancelerije oblačeći kaput. Ovo je bio još jedan težak dan.
"Lydia gotov...", zastanem na ono što vidim.
"O ćao ćale!", Karlo se javi. Ustane sa njenog stola ostavljajući njen pramen kose.
"Odkud ti ovde?"
"Došao malo u posetu.", podigne ramena stajući ispred mene.
"Aha... Lydia sutra imamo sastanak u devet. Potrudi se da ovaj put sve bude spremno."
"U redu gosp. Styles."
Kčimnem glavom i krenem.
"Čujemo se mi.", čujem Karla iza sebe te me ubrzo sustigne. Uđemo u lift te pritisnem dugme za garažu.
"I čemu dugujem to zadovoljstvo?", okrenem se ka njemu.
"Ničemu. Bio sam u prolazu pa reko da svratim."
"Ti u prolazu? Svi znamo da bežiš od ove zgrade ko mačka od miša.", osmehnem se.
"Nije istina!", odmah se krene pravdati što me natera da se još više nasmejem."Ne bitno, došao sam. U redu?", podigne ruke.
"Naravno nemam ništa protiv, sve dok mi asistentice ne zatrudne."
"Ona?! Pa ne bih je ni takao."
"Aha, kao i onu predhodnu." odgovorim i izađem iz lifta nastavlajući ka crnom audiju. "Slupao sam auto.", kaže stajući dok se ja hvatam za bravu. Zastanem te ga pogledam. Potom otvorim vrata i sednem u auto koji odmah upalim. Posle par sekundi i on uđe.
"Jesi u redu?", pitam te krenem voziti.
"Da. ", odgovori kratko te krene grickati usnu.
"Šta je sad?", pitam ne gledajući u njega.
"Kako možeš tako mirno reagovati? Slupao sam auto koji te je koštao i previše."
"Tebe kao briga što je toliko koštao? A i uostalom kako bih trebao reagovati?"
"Nije me briga koliko košta samo treba da se ljutiš."
"I šta bih time dobio?"
"Ne znam ćale! Samo se prekini ponašati tako smireno. Izluđuje me!"
Ućutimo ali ubrzo parkiram ispred kuće."Sutra ćeš dobiti novi."
"Ah ne. Još jedna večera, Tetka Olivia me ubija tim.", kaže i  otvori vrata."Ideš?", sagne se.
"Ne mogu imam obaveze."
"Zajebavaš me!? Sad još sam moram ići tamo.", usoravi se ali se ubrzo ponovo sagne. "Ćale kakve su to obaveze?", na licu mu zaigra osmeh.
"Idem u posetu nekom."
"Ili nekoj?"
"Prekini me ispitivati. Nisi mi mama.", on se osmehne te krene ka kući.
Ostanem još par min dok ne uđe u kuću te nastavim voziti dalje.

Posle par trenutaka nalazim se ispre dobro poznate zgrade. Nisam bio ovde sigurno dvadeset godina. Zatvorim vrata te krenem ka ulazu u zgradu. Ubrzo se nalazi ispred tih jedinih starih crnih vrata.
Pokucam brzo te ruke vratim u kaput. Posle par trenuta začuje se kašalj te se vrata otvore. Sa druge strane stajao je Louis u beloj trenerci.
"Šta trežiš ovde?", pita besno i iznenađeno.
"Znam da ne bi..."
"Koju reč nisi razumeo u tome 'Vratiš li se njoj mrtav si za mene'?"
"Umrla je..."
"Oh veoma mi je žao.", osmehne se i zalupi vrata.
"Louis!?"
"Odlazi!!"
"Ar se vratila!", kažem te se odmaknem od vrata.
"Javila ti se?", čuje se tiho sa druge strane.
"Ne. Moji ljudi su joj pratili ćerku i tako sam saznao.", izgovorim nadajići se da će otvoriti vrata. Umesto zvuka kvake čuo sam pad. Istog trena ušao sam unutra i...

*Karolina*

"Gde je?", trčim kroz bolnički hodnik gurajući ljude kako bih prošla.
"Mama!", Theo me sustigne.
"Louis Tomlinson?", pitam sestru na šalteru.
"Sobe 28 ali vi....", nije ni završila nastavila sam trčati iako ne znam gde je ta soba. Guram teška vrata ulazeći u deo sa malo gužve. Nedaleko ugledam njega.
"Šta si mu uradio?!", vičež dolazeći do njega."Šta si mu uradio!?", udaram ga po grudima."Ubicu te ako on umre!", izgovorim dok se nečije ruke odmotaju oko mog tela. "Ubiću te.", kažem tiše te pogledam u Zayn-a koji me drži.
"Smiri se Ar, prvo moramo videti šta doktor ima da kaže.", govori i gleda u Harry-ja.
"Ar mogu da objasnim.", Harry mi priđe sa ispruženim rukama.
"Mama!", Theo me dozove te pogledam u pravcu gde on gleda. Zavesa koja je bila navučena na staklu sada je bila sklonjena i mogla sam videti. Telo koje je ležalo sa zavojem oko glave i uključenim aparatima sa strane. Nisam ni sanjala da ću ga ikada videti ovakvog. Priđem staklu oslanjajući jednu ruku na njega. Doktor me spazi te izađe iz sobe.
"Dobro veče! Predpostavljam da ste..."
Ne sačekam da završim već odmah uđem u sobu.
"Izađite napolje! Ko vas je poustio?", sestra me pogura.
"Sklanjaj ruke sa mene da ne bi letela kroz ovo staklo napolje.", pogledam je besno te se uplašeno odmakne.
Priđem krevetu gde je nepomično ležao. Bio je veoma bled, oči su mu sklopljene a pluća su se polako dizala i spuštala.
"Moj Lou...", ispustim jecaj te polako primaknem glavu njegovoj."Biće sve u redu.", suze mi se sliju niz lice te jedna kap padne na njegov obraz. Prstima je obršem zadrzavajući je kod njegove vilične kosti.
"Lepa si.", trgnem se na njegov promukao glas.
"Lou?!", odahnem se kad vidim da polako otvara svoje plave oči.
"Vodi me odavde.", pogleda oko sebe te pogled vrati ka meni.
"Ne mogu. Loše ti je."
"Pored tebe nije.", podigne ruku uz stenjanja ta me pomazi po obrazu."Vratila si se."
"Da...", osmehnem se dok se iza mene čuju vrata.
"Probudi si se?", Zayn priđe sa druge strane te ga nas dvoje pogledamo."Doktor je rekao da ćeš spavati najmanje tri sata.", pojasni.
"Šta je još rekao?", pitam i osećam kako me Harry gleda dok stoji nedaleko od kreveta.
"Udari je glavom od pod tako da ima ranu koju su mu ušili."
"Zbog čega si pao?", pogledam ga.
"Nije uzimao lekove za pritisak a verovatno je bio iznerviran.", Zayn odgovori umesto njega. Harry...
"Šta si mu rekao?!", povičem i krenem ka njemu.
"Da si se vratila."
"Ne! To ga ne bi iznerviralo. Šta si mu rekao?"
"Ništa!"
"Ne laži! Kako možeš gledaš me u oči i lažeš?"
"Prekini da vičeš na mene! Nisam ništa rekao sem toga da si se vratila, u redu!?", vikao je i mlatio rukama.
"Ar nije stvar u tome šta mi je rekao već šta je uradio.", javi se Louis.
"Šta si uradio?", pogledam ga u oči jel smo bili blizu."Ali pazi budeš li slagao i jednu jedinu reč kunem ti se mrtvim roditeljima živećeš pakao."