Nastavak knjige "Posebna"
"Volim svoje greške! I grešiću iznova i iznova bez prestanka!"
"I onda?"
"I onda ću pogrešiti toliko da nikada neću moći da odem od tebe."
"To je zato što me voliš."
"Ne to je zato što grešim, a ti si mi najbolja do sada!"
"Dođi!", nasmejem se i privučem Haviera u zagrljaj. Prošlo je tri dana od kako mi je bilo loše i sada se već oporavljam. Naravno nisam mogla baš funkcionisati. Dani su mi prolazili ležeći u krevetu a noću bih ustajala i odlazila na ljuljašku.
Provela sam dosta vremena razmišljajući o svemu što se desilo. Svaki put kada bih pomislila na mamu suze bi same krenule. Par puta se desilo da se samo isključim iz svega i ostanem gledati u jednu tačku.
Havier je bio jedina osoba kojoj sam dopuštala da uđe u sobu. Tako da smo svo ovo vreme bili zajedno. Osećala sam se sigurno pored njega i svaki put kada bi trebao otići barem kako bi mi doneo hranu govorila sam mu da se što pre vrati na šta bi se on uvek nasmejao i ostavio poljubac na mom celu.
"Hej nemoj.", opomenula sam ga kada je krenuo da me škaklja. "Zašto ne?", napućio je usne.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Samo nemoj.", primakao se i poljubio me na kratko."Ne mogu da se smejem.", tiho sam dodala. Odmakao se ali mu je brada bila oslonjena na mojim grudima. "Razmazio sam te.", rekao je posle kraće tišine. "Jel?", pitala sam iako to jeste bila istina. Svo vreme me je grlio, češkao i mazio a jedino bitno bilo je da je tu. "Da, šta ćemo raditi kad se oporaviš a ja moram otići kući?" "Ja neću biti ovde.", na tu moju rečenicu me je pogledao' "O čemu pričaš?" "Ne želim biti ovde, u istoj kući sa njim'', pojasnila sam i sklonila pogled u stranu. "Znaš on nije..." "Nije me briga Havier! Ne želim da ga vidim više nikada." "Moraćeš i to jednom uraditi, on je samo želeo da te zaštiti." "Od čega?", vratila sam pogled ka njemu a on je imao isti onaj zabrinuto ljuti izraz lica."Ne možeš mi reći?", rekla sam tiše. Klimnuo je glavom i povukao se na gore tako da je sada ležao u istoj ravni sa mnom. "Kakva je to odanost između tebe i njega, između svih onih momaka. Zašto morate da ga slušate?" Nasmejao se a ja sam ostala gledati u njega. "Ja ga ne slušam. Da sam ga slušao sad ne bih ležao sa tobom, ne bih spavao sa tobom i ti definitivno ne bi bila moja devojka." "O čemu ti?" "Ti si bila moj zadatak. Morao sam da te čuvam i vodim računa o tebi od kako si došla u London. Znao sam svakog trenutka gde si i sa kim." "Molim?!", uspravila sam se,"Ti si me špijunirao?!" "Većinom da.", nasmejao se. "Šta?! I ti mi tek to sada kažeš?" "Rekao sam ti to već jednom ali si spavala." "Havier za komunikaciju je potrebno da obe strane budu svesne.", osmehnula sam mu se. "Sorry ali to sada nije bitno. Više to nisi sad si moja devojka.", povukao me je da ležim na njemu."Samo moramo se bar još neko vreme ponašati kao da ja samo brinem o tebi i radim svoj posao. Oke?" "Okej.", zagrlim ga te ostanemo tako u tišini. "Havier?!" "Mhm." "Da ne znaš možda gde mi je telefon?" "Kod Thea.", kaže, "Zašto?", otvori jedno oko. "Moram pozvati nekog..." "Koga?" "Mog ...oca.", izgovorila sam nesigurno. "Devojčice ja ne mogu to da uradim." "Zašto ne?", a on je ponovo nabaci onaj pogled."Theo ha!", osmehnula sam se činilo. Ustala sam i brzim koracima krenula iz sobe. "Hej stani!", vikao je ali nisam stala. Sislazila sam niz stepenice te me je tu i uhvatio za ruku. "Ne možeš!" "Gledaj me." izvukla sam ruku i sišla.
