Nastavak knjige "Posebna"
"Volim svoje greške! I grešiću iznova i iznova bez prestanka!"
"I onda?"
"I onda ću pogrešiti toliko da nikada neću moći da odem od tebe."
"To je zato što me voliš."
"Ne to je zato što grešim, a ti si mi najbolja do sada!"
Kuća u kojoj sam se nalazila bila je prelepa. Sva drvena sa puno prozora i staklenih vrata kroz koja su se pružali pogledi na more. Vetar koji je lagano duvao pomerao je mnogobrojne duge zavese. Prosto mesto za uživanje... A ja već dva dana sam ovde bez telefon i igde ikoga. Oko kuće je bila šuma a ispred more tako da sam bukvalno bila sama. Havier me je ovde doveo dok sam spavala a kada sam se probudila sačekalo me je pismo u kome piše kako mora nešto da obavi u Londonu i da je najbolje da neko vreme ovde ostanem. Gde ovde ne znam ni sama. Hiljadu pitanja a ni jedan odgovor.
Izdahbem i ispijem poslednji gutljaj kafe dok sam sedela na sofi i gledala kroz prozor.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Je li to?", ispravila sam se na kolena približavajući se prozoru. Brzo sam spustila šolju na sto i krenula trčati napolje. Izašla sam te polako krenula ka oronulom mostu koji je vodio do mora. "Hej dođi!", polako sam se približava malom psu. Nije se plašila što više odmah je prišla."Bravo!", pomazila sam je a zatim uzela u ruke."Dobra devojčica." Krenula sam se vratiti unutra ali mi je za oko zapao crni džip koji je bio parkiran malo dalje od kuće tako da se iznutra nije mogao videti. Dosla sam do njega. Bio je potpuno nov čak sam kroz staklo mogla videla ključeve koji su visili unutra. Otvorim vrata stavljajući prvo štene u unutra a zatim sednem na vozačevo mesto.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Okrene ključ i mentalno se prekrstim kada čujem da radi. Uključim navigaciju i tek onda ustvari saznam gde sam. Istborn 90km udaljen od Londona. E pa vreme je da se vratim kući.
*Harry*
"Srećan sada!!", pitam Karla besno oslanjajući se na sto."Vidiš li šta si uradio!?" "Da i šta ćemo sada?!", i on je krenuo da viče."To je sve zbog tebe!", sednem na stolicu oslanjajući laktove na kolena."Ti si za sve kriv. Znao si..." "Za šta tačno?! Za to da ćeš otići i ubiti onog momka. Taj momak mi je spasao život onda, on nije zaslužio..." "Jeste!!!", dreknuo je."A sada prekini oče i već jednom me pusti odavde. Ispiraš mi mozak tim tvojim pitanjima. Poludeću!", došao je do vrata te krenuo da lupa na njih. "Nećeš nigde bar dok mi ne kažeš šta znaš." "Neću." Seo je preko puta mene i tada me po prvi put pogledao u oči. Krio je nešto znao sam, prosto znao sam da to nije sve. "Zašto mora ovako?", pitao sam ga. "Zašto svaki nas susret i razgovor mora da se pretvori u svađu i tuču." "Drugačije ne bi ni moglo." "Od kada znam za sebe uvek sam se prepirao i svađao sa Desom. Mrzeo sam to što bar jednom nisam mogao da imam miran razgovor sa njim. Da zajedno uradimo nešto dobro. A danas se isto to ponavlja. Iste svađe, tuče, reči samo što sada ja igram ulogu opasnog oca. Umoran sam Karlo od svega zaista." "Ćale tvoj jedini problem je taj što hoćeš da ispraviš već sjebane stvari." "Možda a šta je sa tobom koji je tvoj problem?" "Nemam ga, bar ne više. Mrtav je.", osmehnuo se.
