BAD ONE

14PART

*Lucas*

"Theo! Theo!", vikao sam sa dna stepenica."Theo!"
"Koji vrag Lucas?!", istrčao je iz sobe samo u pantalonama.
"Krenuli su."
"Šta je bilo? Čemu galama?", spustim pogled te ugledam Karolinu. Bila je u sivoj trenerci dok je u ruci držala šolju.
"Theo...", pogledam ga misleći da će joj reći neki razlog jer meni nijedan nije padao na pamet.

"Gde je Havier?", bupne i pokaže mi da se popnem.
"U autu je.", govorim dok idem za njim."Mislio sam da će nam trebati, ipak se radi o Isabelli."
"U redu.", pesnicama je otvorio vrata."Ti i ja idem tamo. Havier i Matthew idu sa njom.", uzeo je pištolj iz fioke i stavio pod trenerku.
"Misliš da je to pametno?", pitao sam idući ispred njega.
"Da. Idi u auto i čekaj me. Pošalji Haviera nek ode kod Isabelle i neka se gube odavde.", zastane."Po svaku cenu. Jasno?!", završi i pokaže mi da idem.

*Theo*

"Majka!"
"Otkud Lucas ovde?", izađe iz njene sobe.
"Došao je da me obavesti da idemo u neki obilazak."
"Obilazak?"
"Da, došao je skoro pa želi da obiđe malo gradove."
"Aham.", klinmula je glavom.
"I Isabella ide."
"Dobro šta se ovde događa?!?", lupila je rukom od zid.
"Ništa, rekao sam ti idemo na put i ona ide."
"Lažeš!"
"Ne."
"Da lažeš. Moram li da te podsećam da sam radila iste stvari koje i ti sada radiš. Znam kako sve to ide.", govorila je besno.
"Ponovo krećeš a da ne bi nastavila i time uticala na moje psihičko stanje odmah ću ti reći: Ti nisi birala za koga to radiš. A i da jesi pogrešno si izabrala.", kaže i izađem iz kuće.

*Isabella*

Ko god mi sad bude naišao - najebao je. Deset je sati a čovek ne može normalno spavati jer neko urla po kući. Otvorim vrata i bukvalno se zabijem u nekog. Po mirisu tačno znam ko je.
"Spremala sam se da prebijem nekog ko je urlao, reci da nisi ti."
"Nisam.", podigla sam glavu kako bih se susrela sa njegovim pogledom ali ovaj put bio je i više nego ozbiljan.
"Uđi!", odmakla sam se kako bi prošao."Pa, šta se desilo?", prekinula sam ga u listanju mojih slika koje su se nalazile na stolu.
"Pakuj se.", rekao je hladno i nastavio da ih lista.
"Molim!?", stala sam do njega ali je on idalje listao svaku pažljivo posmatrajući. "Kakvo pakovanje?", uzela sam ih što ga je nateralo da me pogleda.
"Idemo na put.", uzeo je jednu sliku."Ova je moja.", nisam obraćala pažnju na ovu poslednju rečenicu već sam bila zatečena prvom.
"Put!? Gde?"
"U Francusku.", seo je na ivicu kauča.
"U Francusku!!!"
"Ne bi bio u koži onog ko te je probudio. Možeš li molim te da ne vičeš!"
"Havier o čemu pričaš? Kakav put? Kakva Francuska?"
"Idemo. Na. Put. U. Francusku. Pakuj. Se.", svaku reč je govorio polako kao da sam retard.
"Ne."
"Šta ne?"
"Ne idem."
"Ideš."
"Zašto imaš jebeni osećaj da mi možeš reći šta ću da radim. Neću ići tamo i ne možeš me naterati."
"Jesi sigurna?"
"Da!"
"U redu, izabrala si teži način.", izašao je iz sobe.
"Ma kao da me briga.", otpuhnula sam i vratila se u krevet.
Imam osećaj da je to bio samo tren kako sam spustila glavu na jastuk vrata sobe su se otvorila.
Podigla sam se i ugledala smeđeg dečka. Poznat mi je. Ah da... Kada sam bila u onoj kući, on je bio jedan od momaka.
"Imas dva minuta da se obučeš ili ćeš ići tako u gaćama i majici.", okrenuo se i uzeo kofer. Dovukao ga do ormara i počeo da pakuje stvari.
"Hej šta radiš!?  Ko si ti i kako se usuđuješ da mi tako upadaš u sobu?!?"
Nije odgovorio ni na jedno pitanje već je nastavio da pakuje stvari. Okrenula sam se i ugledala Haviera kako ponovo sedi na ivici kauča dok se smeška.