sarajevska noć - miloš biković

05.

Miloš 

Luku već zovem deseti put da izađe jer ćemo zakasniti.

"Evo stižem." - viče navlačeći svoj kaput.

Brzo smo sletili niz stepenice i jesenski hladni zrak nas je zapuhnuo čim smo se našli vani.

"Daj da zapalim." - Luka mi govori iako zna da znam da u svom džepu ima čitavu kutiju svojih cigara.

"Nemam."

"Joj jesi čudan, nikad nemaš kad ti tražim." - mrmljao iznervirano, jer sam ga nakon neprespavane noći nadigao na noge veoma rano.

"Hajde pusti sad to, ionako žurimo."

Inače bi smo išli peške međutim danas smo morali tramvajem da ne bi zakasnili.

Neko sunce je probijalo kroz oblake što je učinilo vreme mnogo ugodnijim nego što je inače za vreme jeseni. Gazili smo preko suvog lišća kojeg je bilo posvuda. Na trenutke mi se možda i sviđala ova jesen jer je sve izgledalo poput nekog umetničkog dela, međutim više sam voleo žarko sunce, devojke u letnjim haljinama, a ne sada kada se moraš umotati do grla da bi se ugrejao barem malo.

Sviđao mi se ovaj grad, mnogo je manji od Beograda i imam mnogo manje nego što sam imao tamo. Nedostajala mi je mama koja je uvek vodila računa o tome da izgledam uglađeno i gospodski. Znam da se mnogo naljutila kada sam rekao da ću doći ovde, ali slušala je oca koji joj je rekao da to nije ništa strašno i da ću se brzo vratiti. Dobio sam čak i par pisama od Dejane, moje bivše devojke, koja me još uvek voli sudeći po njenim pismima.

Iz misli me budi Luka koji me vuče za jaknu kako bi napokon prešli ulicu do stanice. "Idem."

Stajali smo par minuta na stanici dok se nije pojavio tramavaj. Ušli smo na zadnja vrata pa smo se tu i zadržali. Nasloneo sam se zajedno sa Lukom na rukohvate i razvezao neku priču, primetih da je tramavaj poprilično prazan, srećom jer nisam podnosio kada bi bio prepun. Gužva me je činila jako nervoznim.

"Da vidiš kakvu je haljinu obukla..." - slušao sam Luku, dok je u tom trenutku ulazila u tramvaj devojka najlepših zelenih očiju, ali ne sama već sa dva mladića.

Kosa joj je bila svezana u jednu neurednu punđu, dok joj se par pramenova kose spuštalo niz lice koje je bilo bledo poput porculana. Gledala je u to dvoje mladića i nije mnogo govorila, već pozorno slušala šta su oni pričali.

U jednom trenu su se nešto smejali pa je dečko pored nje spustio ruku na njeno rame. Smejala se i ona ali ta njegova gesta kao da ju je učinila nervoznijom, pa se promeškoljila od neugodnosti.
Na tren sam se uhvatio kako razmišljam o tome ko je on, da joj nije možda dečko? Sigurno jeste, vidi se kako je gleda, ne znam je l' mi u tom trenutku postala još poželjnija.

Nisam je video od one noći, a već je prošlo možda i više od sedmicu dana. Nije da nisam mislio o njoj tokom ovih dana, ali nisam je video, možda sam je malo i poželeo, ne znam.

Emina 

Emir priča o nekoj nesreći što se desila juče u gradu.

"Užasno!" - rekla sam kada je rekao da su se potukli u sred kafane i da je jedan dobio flašu o glavu.

Neki dosadni pramen kose mi je smetao, padajući mi preko lica pa sam trznula glavom kako bi ga sklonila jer mi je bilo mrsko da vadim ruku iz džepa i u tom trenu oči mi se zaustaviše na dvojici mladića koji su stajali na kraju tramvaja, pa to su bili Miloš i Luka.

Miloš je stajao naslonjen, tako nekako opušteno u svojoj smeđoj kožnoj jakni čija je unutrašnjost bila futrovana. Sve ostalo je bilo crno, majica, pantole. Nisam ni shvatila da sam pogled na njemu zadržala mnogo više nego što sam planirala. Uhvatio me je. Laganim pokretom ruke mi je mahnuo, dok je na licu imao jedan mali smješak. Sekunda mi je nedostajala da se nasmijem, ali umjesto toga sam širom otvorila oči i jedva primjetno odmahnula glavom kao upozorenje da prestane s tim, jer nisam željela da to vidi neko od ove dvojice.

Tokom čitave vožnje sam strahovala da ne uradi nešto nepromišljeno dok Emir i Dino ne izađu. Srećom, došlo je vrijeme da oni izađu iz tramvaja, jer  su se nalazili sa ostatkom ekipe na kafi. 

"Hajde, vidimo se i pamet u glavu." - Emir je rekao, nakon što me je kratko zagrlio.

"I ti isto." - smiješeći se sam rekla. Emir je izašao iz tramvaja, dok je Dino uradio isto, lagano me zagrlio "Vidimo se." - šapučući mi na uho. Bilo mi je pomalo neugodno, ali nije mi ni smetalo toliko, Dino je bio jako lijep dečko. 

Kada su izašli, prvo sam par trenutaka pogled držala uperenom ka dnu, a onda sam i neprimjetno pogled usmjerila ka kraju tramvaja. Miloš je nešto pričao sa Lukom, ali pogled mu je svakim trenom bježao ka meni. Okrenula sam glavu, ni sama ne znam šta ja to pokušavam i kako je došlo do ovoga da ja toliko razmišljam o njemu. Pokušala sam da raščistim svoje misli. 

Sasvim slučajno sam se okrenula i pretrnula kada sam ispred sebe ugledala njegovu čvrstu figuru. Miris skupocjenog parfema je dostizao do mojih nosnica, dok idalje nisam smjela podići pogled. Podigla sam pogled, a njegova vilica se zatezala svakog trena jer je žvakao žvakaču gumu, nisam ni primjetila neke detalje na njemu do tog trenutka. Njegovo lice bilo je nešto drugo.

Kada je krenuo reći nešto i pokvariti tu neku neobičnu tišinu između nas koja ni u jednom trenu nije bila neugodna, tramvaj se zaustavio i vrata su se otvorila. Znala sam da na toj stanici ja izlazim, pa sam brzo, u par koraka našla se ispred tramvaja.
Miloš je stajao dosta zatečen, gledajući u mene kako stojim ispred vrata. Gledao je on u mene, gledala sam ja u njega. Nije ništa progovorio, a na njegovom licu nisam mogla spoznati nikakvu emociju ili nešto što bi mi dalo do znanja o čemu sada razmišlja. Vrata su se počela polako zatvarati, on se nije ni pomjerio, a nisam ni ja. Spustila sam glavu jer je izmamio maleni smješak na mom licu, iako nije uradio ništa što bi me nasmijalo osim možda toga da je u mene gledao kao da ne postoji ništa drugo u što bi mogao gledati u tom trenutku.

Još uvijek sam stajala na istom mjestu iako je tramvaj otišao prije par minuta pokušavajući da shvatim šta se dešava sa mnom. Nakon par trenutaka sam se probudila iz tih mojih misli i brzo vratila u stvarnost. Svo vrijeme dok sam išla ka biblioteci u mislima mi se vraćala scena koju sam danas doživjela, pa sam je svaki put iznova proučavala i uočavala neke nove detalje.
Vrata biblioteke su bila jako blizu dok nisam bolje obratila pažnju i ugledala djevojku koja mi je dosta poznata ispred. Bila je to Azra. Kada sam je ugledala brzo sam se htjela okrenuti međutim vidjela me je i uzviknula moje ime.

"Molim te, stani!" - rekla je i nisam mogla da ne stanem, jer istina je bila da mi je nedostajala.

"Šta hoćeš?" - rekla sam mrzovoljno.

"Emir mi je rekao da ćeš danas do biblioteke pa sam te čekala." - bila je sva izgubljena govoreći mi nekim tihim glasom.

"Nisi trebala."

"Emina molim te prestani! Nisam te čekala bez razloga, moramo razgovarati."

"Pa razgovaraj onda, do sad mi nisi rekla ništa korisno." - prevrnula sam očima.

"Hoću da ti se izvinem i kažem da mi je mnogo žao zbog onoga što se desilo. Ne želim da iko kvari naše prijateljstvo, Emina." - rekla je u jednom dahu.

"Slažem se. Ali ovaj razgovor smo imale hiljadu puta i nikada nisi ispoštovala to." - rekla sam nekako bezvoljno.

"Znam, ali Emina ako me iko zna onda si to ti." - rekla je glasom punim povjerenja i utjehe.

"A znam. Misliš da je meni lako kada se ovakvo nešto desi." - popuštala sam.

Rekla sam da moram vratiti knjigu i da me sačeka. Krenule smo laganim hodom i Azra mi je pravdala svoje ponašanje, govorila mi kako nije ništa loše ako sam u dobrim odnosima sa Milošem, ali da to opet nije trebala spominjati.

"Rekla sam Luki da se moramo prestati viđati." - rekla je nekako tužno, ali odlučno.

"Zašto?! Nemoj samo da je zbog mene jer to ne želim." - rekla sam uznemireno. "Nije zbog tebe, onaj put smo samo htjeli da se malo vidimo i pričamo, shvatila sam da to možda i nije to. Slični smo i baš zbog toga ništa između nas ne bi funkcionisalo."

"Misliš?" - tiho sam rekla. Bilo mi je drago da je to sama shvatila jer Luka je zaista došao ovdje samo da se zabavi, a Azri neko takav ne treba.

Nastavile smo šetati i razgovarati o stvarima koje su se dešavale dok nismo pričale, ali joj nisam spomenula događaj iz tramvaja, mislila sam da je možda bolje da ga zadržim za sebe neko vrijeme.