sarajevska noć - miloš biković

06.

Emina

Bio je petak. Tog dana nisam imala predavanja i nisam morala ići nigdje na moju iznimnu radost. Stari prozori u mojoj sobi su povukli vlagu, to je značilo da napolju baš i nije toplo. Morala sam ih obrisati da me mama ne bi korila dok bi ona to radila. Nakon što sam se utoplila, sišla sam u nadi da je mama već spremila doručak.
Mama je još uvijek nešto lupkala po kuhinji, dok je babo već odavno na poslu, a Emir idalje u krevetu.

"Hajde sjedi... ali čini mi se da nemamo dovoljno hljeba." - znala sam odmah šta to znači. Emina idi u granap. Ne znam je li me išta više mrzilo od toga, ali morala sam otići koliko god negodovala to.

Ustala sam i brzo obukla kaput, navukla kapu na glavu i izjurila u papučama. Nadala sam se da neću sresti nikoga, jer niti sam izgledala prikladno za susret sa "mahalušama" iz moje ulice niti sam bila raspoložena za takvo nešto.

Dok sam se bezbrižno vraćala kući sa hljebom u mojim rukama, spremna da pojedem sve što je mama spremila, začula sam korake iza sebe, a onda i povik mog imena. "Emina!"

Kratko sam se okrenula i bio je to Dino.

"Ćao!" - kratkom sam se nasmijala i nespretno nastavila kući skrivajući svoje lice.

"Čekaj! Idem i ja do Emira, zajedno ćemo." - potrčao je i u par koraka se našao pored mene, dok sam ja idalje koračala spuštenog lica.

Na tren sam se osvrnula ka njemu i primjetila da je pokušavao ponašati se kao da mu je ugodno, ali moje prisustvo i ponašanje mu to nisu dozvoljavali. Kada smo prišli kućnoj kapiji, Dino me zamolio da se zaustavimo.

"Moram te nešto pitati." - rekao je spuštajući pogled.

"Nisi me mogao pitati unutra? Hajde, hladno je." - pokušala sam nastaviti do vrata, ali me je on uhvatio za ruku i zaustavio. "Ne, stani molim te." - I sada smo stajali gledajući ravno jedno u drugo.

"Mislio sam da izađemo večeras."

"Pa dobro to si mi mogao reći i unutra, mogao si to reći i Emiru-" - nisam baš shvatala to njegovo neobično ponašanje.

"Nas dvoje-" - prekinuo me je.

Zaledila sam se u roku od sekunde. Neki hladni val prošao je mojim tijelom kada je izgovorio te riječi. Gledala sam u njega ne trepčući, dok je on skretao pogled i radio neke nervozne pokrete, jer sam ja samo ćutke stajala. Nasmijao se na tren, misleći možda da se šalim i da je ta njegova izjava samo šala, da to nije trebao tražiti od mene. Usne su mu podrhtavale, a plave oči se gubile u tom nekom osjećaju kojeg nisam mogla prepoznati.

"Ne znam, mislim, nisam se nadala da ćeš me to pitati, ali kad već jesi onda uredu... Mislim da možemo izaći večeras." - bila sam sasvim zbunjena, nisam znala kako da reagujem, momci me nisu baš tako često zvali van, pogotovo ne Emirovi prijatelji.

"Znači hoćeš?" - izgledao je dosta opuštenije nego prije par trenutaka, kao da mu je laknulo što ga nisam odbila. "Da." - tiho sam rekla.

Okrenula sam se i napokon smo ušli u kuću. Mami sam dala hljeb i samo pojurila u svoju sobu, nisam uzela ni zalogaj, nisam više bila gladna. Samo se bacila na krevet i uzdahnula duboko, je li ja to imam sudar s nekim večeras?

Miloš

Stajao sam s Lukom ispred fakulteta, izašli smo da ispušimo jednu.
Svaka devojka koja je prošla pored nas ili bi nas upijala pogledima ili se zgrožavala, jer je znala ko smo i odakle dolazimo. Često sam ih ignorisao, nisam ni sam znao zašto, inače su mi devojke bile poprilično zanimljive.