Susret♡

Krv mi se u žilama sledi...

Christian p.o.v.

Vraćam se u mušku svlačionicu po svoju bocu pošto sam je zaboravio, bravo ja. Kada sam ušao u svlačionicu pronašao sam Thomasa kako leži na podu bez svijesti, pozvao sam hitnu te istrčao van po trenera.

El p.o.v.

Čujem kola hitne pomoći i krv mi se u žilama sledi, samo se nadam da nije nešto ozbiljno.

/.../

Tamara mi je rekla što se dogodilo s Thomasom, nisam mogla vjerovati.

Došla sam u bolnicu u koju su ga odveli, a nedugo nakon mene došao je i njegov otac, naravno tu je bio i Christian, mislim ipak ga je on pronašao, tko zna što bi se dogodilo da se nije vratio, koliko bi ležao tamo.

Thomasov otac, Gospodin Jones prišao je Christianu i zagrlio ga je, na početku je Christianu bilo čudno, ali je kasnije sve shvatio...

Čula sam doktora dok je govorio Thomasovom ocu o njegovu stanju.

Doktor: Obitelj Thomasa Jones

G. Jones: Da, ja sam mu otac

Dr: Gospodine vaš sin može sutra kući. Nije ništa ozbiljno, imao je sreće pa ga je gospodin Ress pronašao na vrijeme, ali će te se morati vratiti na dodatne predrage i ako bude bilo potrebno kemoterapije...

G. Jones: Ka...Kako mislite kemoterapije?

Dr: Oprostite gospodine, ali vaš sin ima rak...Žao mi je...

Sledila sam se kada sam to čula. Zašto se tako dobrim ljudima događaju tako grozne stvari?

Samo sam pogledala njegovog oca te mu uletjela u zagrljaj, jer od kada smo Thomas i ja počeli družiti dosta sam se povezala s njegovim tatom pa mi je postao poput drugog oca...

/Poslije par mjeseci/

Thomas umire i njegov otac i doktori ne mogu ništa napraviti naspram toga. Zato sam ja odlučila da mu ovih zadnjih par tjedana života budu najljepši što mogu...

Thomas p.o.v.

Idem kod doktora redovito, već mi je postalo zlo od ovog mirisa bolnice, kemoterapije su neophodne, kosa mi je naravno otpala, pijem jake lijekove, imam terapije, ali jedina bitna stvar mi je da imam podršku svoje obitelji i El. Uz sve to, sa svime ovime imam onaj čudan osjećaj da nešto skrivaju od mene, još nisam siguran, ali saznat ću.

El p.o.v.

Znam da ne bi trebali lagati Thomasu i skrivati to od njega, ali onda bi mislio da sve što radimo za njega radimo iz sažaljenja.

Ali ne radimo... radim to jer mi je prijatelj i bio je tu za mene kad god sam ga trebala i na to ću mu uvijek biti zahvalna. Te mu se ovako bar malo mogu odužiti za sve što je napravio za mene. Želim da ode s osmijehom na licu, bez patnje, bez bolova i tuge, da bude sretan, da ima puno uspomena i da ih sve može ispričati svojoj mami...

S Christianom sam izgubila svaki kontakt još onaj dan kada sam saznala za Thomasovu bolest i odlučila se pomiriti s njim te biti bolja prijateljica.

Znam da to nije bilo u redu od mene, jer sam mu dala nadu i onda je uzela i znam da sam bila presebična. Željela sam da bude samnom, uz mene, ali se sudbina očito ne slaže s tom idejom...

Nakon što sam se pomirila s Thomasom Christian je otišao u vojnu školu. Znala sam da će mi faliti, ali ne ovoliko. Nije se ni pozdravio samnom, mislim nisam ništa bolje ni zaslužila, da sam bila na njegovom mjestu ni sama sebe ne bi pozdravila, ali moga se barem pozdraviti. Ako me je odlučio zaboraviti mogao mi je barem dopustiti da se oprostim od njega jednom za svagda.