Susret♡

Vidio sam vas onaj dan...

Kad smo se odvojili jedno od drugoga, nasmiješio mi se osmjehom punim ljubavi da sam mu morala uzvratiti. Taj trenutak sam bila toliko sretna, s njim sam mogla zaboraviti sve svoje probleme i prepustiti se, vjerovala sam mu. Biti s njim je poput sanjanja otvorenim očima.

Šuteći smo se vratili do auta. Kada je Christian stavio svoju ruku na moju ispreplitali smo prste te me je pogledao i nasmiješio se, srce mi je govorilo da radim pravu stvar, a glava da griješim.

/.../

Bila sam presretna, ali kad sam došla kući pogodila me je stvarnost, surova realnost koju nisam željela prihvatiti. Zašto lijepe stvari ne mogu trajati duže? Zašto život mora biti ovako težak? Što sam učinila da uporno ubija moju sreću? Zar ne zaslužujem bar malo biti sretna nakon svega što sam prošla, nakon svih laži, obmani, suza, tuge i boli, zar ne zaslužujem, ali kad se mene ikad išta pitalo?

Odavno sam shvatila da život ne mari za mene i moje osjećaje. On samo prolazi i svejedno mu je hoće li te slomiti, uzeti nekoga koga voliš ili ne, on jednostavno ne obraća pažnju na tebe. Život ide dalje bez obzira na sve, samo je pitanje hoće li ići dalje sa ili bez tebe i znam da ovo nije uredu od mene jer sam jedno obećala Thomasom, a Christianu dajem nadu da će biti nešto između nas...

Znam da ne mogu biti s Christianom, jer bi tako povrijedila Thomasa, a to je posljednja stvar koju želim napraviti i znam da sam užasno glupa, ali ne mogu biti ni s Thomasom, jer u njemu vidim samo prijatelja...

/Novi dan/

U školu me je danas vozila Anna, jer mi je trebala osoba hladne glave, a predugo se nismo vidjele.

„Hej Anna, kako si?"

Anna je bila na putovanju sa svojom obitelji. Mislim da je spominjala Španjolsku, par puta me je pitala da idem s njima, ali sam je odbila radi škole, a i nisam mogla izostati iz plesne. To je predugo vremena bez glazbe i plesa, a i ne bi baš ostavila najbolji dojam, ali kada sam si sredila nogu svima je bilo jasno da ne idem nikud. Pa je zato većinom propustila ovu dramu koja mi se događa u životu.

„Ma dobro koliko mogu biti." znam da je pod tim mislila da je loše jer ponovo mora u školu...

„Zašto to kažeš?"

„Ti si stvarno užasno zbunjena osoba?"

„Ha ha znam, trudim se."

„Jao blesaćo što bi ja bez tebe?"

„Ne znam vjerojatno bi umirala negdje..."

Na to smo se obje nasmijale te pričajući nastavile svoj put školi...

„Eh da sjetih se, nisam te pitala kako stoji taj tvoj ljubavni život, jel' ima kakvih novih drama?"

„Jao, nemaš pojma."

„Zašto, što se događa, El hoću detalje odmah."

„Dobro... Znaš Thomasa?"

„Da idem na Francuski s njim."

„E pa on me jučer pitao za vezu."

„Šta? Molim? Kako?... A što je s Christianom?"

„Da, a što se njega tiče... Znaš kako sam ti pričala kako nikad nisam imala dečka, kako se nikad nisam poljubila, kako..."

„Nisi valjda spavala s njim?"

„O Bože Anna ne, jesi ti normalna? Poljubila sam Christiana, zapravo on je mene, ali... ni ja sama više ne znam."

„Ti nisi normalna."

„Znam Anna, a što je najgore ne mogu biti s Christianom jer me još uvijek boli sve ono što mi je učinio, a Thomasa sam odbila jer i kad bi bila s njim na kraju bi ga samo povrijedila"

„Jao srećo tvoj život je poput meksičke sapunice, zanimam me jel bi se moglo zaraditi na tome. Što misliš koliko je teško napisati tvoju biografiju."

„Ne znam Anna, ali meni nije nimalo do pisanja moje autobiografije, ovo je stopostotno najgori mogući scenarij..."

„Pa ovisi kako na to sve gledaš."

„Da, nego kako je Victoria zašto je nema?"

„Kako samo znaš mijenjati temu, ona ti se razboljela, zato smo se i vratili tako rano, vjerojatno joj ne odgovara ta klima."

Ušle smo u školu pa je svaka otišla do svojih ormarića po knjige, ona je prvi sat imala Španjolski, a ja kemiju bit će mi predivno, pogotovo zato što sjedim s Thomasom.

Ne znam što da radim u vezi njega, ne želim ga povrijediti, a opet ne znam...

/.../

„Hej, kako si danas?"

„Dobro, valjda."

„El ne znam zašto, ali u posljednje vrijeme se ponašaš jako čudno."

„Znam i žao mi je...Thomas ti si mi najbolji prijatelj "

„Ali..."

I tko sad kaže da su dečki budale, mislim jesu, ali shvaćaju stvari koje ne bi trebali, a ono što trebaju ne možeš im objasniti pa da se na trepavice postaviš. Kako je samo znao da će iza svega ovoga slijediti to ubitačno ali?

„Stalo mi je do tebe i znam da sam ti rekla da ću razmisliti, ali mislim da nešto više od prijateljstva..."

„Ovo sigurno ima nekakve veze s Christianom."

„Nema, jednostavno ne želim te povrijediti, ti si mi poput brata kojeg nikada nisam imala i samo..."

Možda je i bio u pravu sve bi bilo lakše da mi Christian nije izjavio ljubav, da me onog dana nije odveo u park i poljubio...

„Koliko god poricala znam da ima, vidio sam vas onaj dan u parku, kad te poljubio, a ti si mu uzvratila..."- dok je izgovarao ove zadnje riječi samo je progutao knedlu...